Stražilovo

1031

ОТРАЖИЛОВО. БР. 33.

1032

добар био. Шта ту треба истраживати ово и оно; нек је он само нама добар, па ће и њему добро бити. Није л тако? — рећиће старац Арса Шалајнћев, а остали му сви у глас даваше за право. Само још грк Спира ни како да изрече одсудну. Грк Спира је и даље егзаминирао, а остали хвалише Јефту све до првог звона; јер то се већ знало, да кад први пут зазвони на службу, онда грк Спира затвара болту, па се оде спремати у цркву. Јефтина пратња мишљаше до цркве, да грк Спира жели најпре, да чује Јефгино нојање, па ће онда изрећи своје мњење о њему; а грк је преоб ачећи се размишљао, — каква то протува може бити, што се њима намеће за учитеља? Међу тим се и старо и младо слегло у цр кву, где је Јефта са својим ластавичким појањем све занео. У сваком српском селу се нађе по који прост човек, да је вешт црквеном појању. Црквена песма је Србину ишла, као и сватовска. Он уме весело да прослави, на пример, свога свеца, уз певање самог тропара. А „многаја љета" које је најторжественије, него оно велико, осмога гласа? Није чудо дакле, шго се у сваком српском селу вађе по који, не — да кажем — од заната певац. И у Т . . . . је увек било и биће такових. Хајде, Перу звонара да и не спомињемо. Он је већ стар човек, па сад је певац само за невовољу, кад нема другога. Ал ту је осим њега Јова бербер, па Неца кројач, па Зарија Звонарев. Е, а шта мислите о Алекси Котрљановом? Кад тај запоја, у трећем сокаку попевају редуше за њим. Алекси је сам прота већ толико пута говорио, да се окане рала и мотике, — и тако је сиромах, као нуж. — па ће га наместити за учитеља, ал Алексу је то срамота, кад он није био на школама. Па сви т—ски певци су се сад такмачили на служби са Јефтом Ижичићем, а^и ни један не може боље од њега. После службе ваљало је Јефти отићи к попу Илији, да му се представи. Ал ко ће га одвести онамо, кад од погреба Пантине жене, и који би ишли, и те је грк Спира отуђио од попе, па га се сад скоро сви људи клоне. Ал, на послетку, није њега ни проти нико водио, па шта ће га попу Илији ко да води. Отићи ће он сам к њему. Ноп Илија је међу тим од Пере звонара

већ чуо, да је то некви препаранд, и да је већ био у грковом дућану; а кад је дошао из цркве, код куће је затекао протино писмо, у коме му овај даје на знање, да му је послао неквог детлића, па ако мисли, да ће га моћи на што употребити, нека га задржи у Т. за учитеља. Поп Илија чита то писмо, — а Јефта Ижичић куц, куц на врата. — Слободно! Јефта ускакута у собу, па клањајући се, маши се руке поп-Илијине. — Жив био, момче. Од куда си ? — Из Срема, господине; иа идем из Сомбора, и донео сам вам поздрав од господина проте из К. — Ао а; па то си ги пропутовао полак света, док си дошао овамо. А које добро? — Господин прота ме је послао к вама, да вам се представим, па ако вам се допаднем, онда ће ме наместити овде за учитеља. — Е, да? Па шта ти је још казао? — Казао ми је . . . није ми ништа више казао — А није ти казао, да гледаш, да се допаднеш и грку Спири? — То ми је, молим, Панта Рибарев казао. — Панта Рибарев? А од куд ти познајеш Панту Рибарева? — Упознао сам се с њиме на путу. — На каквом путу? — Кад сам ишао овамо од господини проте. И Панта је био код проте, молим. Ишао је, вас да тужи, господине. — Е, да; а као за што? — Што му жену нисте допојали. — Та гле! — Јест, имена ми, господине. Хо, да вам станем све приповедати! — Е, па кад толико имаш, да ми приповедаш, а ти ћеш остати код мене на ручку..;. Кристина! Имамо једног госта — викне попа својој младој попадији, — нареди, да се и за њега постави. . . . Хајде, седи, момче, па ми реци најпре, ко си, од куда си и шта си ти? — Ја сам Јефга Ижичић преп .... није, молим вас . . . Ја сам кројачки калфа .... — Е. да! Па то ти знаш и реверенду сашити! — Знам, господине, само кад ми мајстор скроји. — Па лако је то. Опараћеш једну стару, па ћеш по њој скројити нову.