Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 34.

1078

се појави у виду зкиве снаге и поразбаца све, што је око барута; а притајена топлота се покаже у виду пламена и сажеже све, што је у близини његовој. Кемија нас дакле учи, да у биљци бивају такви животни процеси, при којима се притаји топлота. А каква је то топлота, што се у биљкама притаји и одкуда она? Од куда топлота, која је претворила угљену киселипу, воду, соли и амонијак у угљене хидрате, у беланчевину, масти, смоле и у мирисава уља? Та је топлота од сунчаних зракова. Они загревају биљку и претварају једноставне спојеве, који садрже много кисеоника и служе биљци као храна, у сложене спојеве, који садрже мало кисеоника и граде биљку. Можемо натраг добити топлоту, која је том приликом потрошена. Само што морамо наново сиојити биљку са кисеоником, и то тако спојити, да наново постане из биљке оно, из чега се биљка саградила: угљена киселина и вода. То ће бити, кад сагоремо биљку. Топлота, коју добијамо, кад сагоремо биљку, иста је она топлота, коју је биљка потрошила, док је расла. Кад зими прозебли станемо уз пећку, па се огревамо њеном топлотом и гледамо у жеравицу, што тиња у пећки, зацело да ретко номишљамо, да је та топлота и

светлост она иста, која нам је сјала лети у виду сунчаних зракова и притајила се у великим стаблима, из којих је ослобађамо, кад та стабла као пањеве у пећки запалимо. И кад биљка угине распада се тако, да су спојеви, који се праве при том распадању, једнаки са оним спојевима из којих је биљка иостала. Ти су спојеви : вода, угљена киселина, амонијак и друге азотне супстанције. Царство биљака може по томе иостојати сасвим за себе, независно од царства животињскога и то зато, што се при распадању и трулежу једних биљака праве такви спојеви, који су храна и градиво другим биљкама. Неке врло дурашне биљке, које су баш због своје дурашности за тај покушај и за доказ тога као створеие, можемо затворити под стакло тако, да не може нити од њих што напоље испод стакла, нити с иоља што к њима под стакло (херметичан затвор). Те биљке неће угинути, при свем том што не примају баш никакве храпе с поља. Зашто ? Од једнога дела тих биљака који угине и иструне, постају такви спојеви, којих се насиса. други део тих биљака, па на тим другим биљкама опет истера нова пупа, израсте нов лист. (Свршиће се.) Др. Кода.

—ХУ1ПЛЛЛ / <ТГ\ Г.МХР ЈУ

( _ НОВИЈА НОЉСКА I "Н||акв и беху романи и њихови писци до го■^Ш^Дине 1864. % Од тог је доба постао значај приповедачке књижевности други, шири и дубљи. Не само да је морала да замене умуклу лирику. него је морала. да се забавља и оним, што је било забрањено рећи у новинама и иначе: са социјалним питањем и свима огранцима његовим, са пропадањем старе властеле, са задатком, који је поникао поводом ослобођења сељака, с правом рада, са јеврејским питањем, са еманцииацијом жена, са свесловенством, самоуправом, народним изображењем, с материјализмом и са слободоумнима у борби њиховој са идеализмом и с побожношћу — све је то сад дошло у оквир романа, и сви они, који се бавили с тако тешким питањима, беху мање више у душевној свези или бар саобраштају са Крашевским. Нови нараштај, који је по кад што старца иаткрилио, развио се ипак на основи његовој Тамо, где садашњост са својом невољом и са својим нерешеним нитањима обузима духове, не да се много места нрошлости. С" тога је историјски

роман у Пољској изгубио свој значај, ма да се у последње доба ипак радило и на том пољу. Све писце је у том правцу наткрилио Теодор Тома Јеж (књ. име за Оигмунда Миљковског, који је рођ. 1820. у Подолији а настањен је у Швајцарској), чудновата појава, која стоји усамљена у Животу као и у књизкевности. Човек, као из једног лива, који се у сгаријем добу свом носветио књиженности, али онда и са свим. Он је напредњак, пун уверења и доследности, као што их у Иољској мало има, и који своја начела у свакој приповеци засгупа и брани. Нротивник је нољском нлемству, јер не држи да је дорасло задатку свом у погледу изображења народног. С тога га и сматрају за демагога, и више га иоштују него што симпатишу с њиме. Најсјајнији усиех постигао је са својим приповеткама, које је вадио из повесиице Јужних Словена. „Ускоци", „Словенски војвода", „Шандор Ковач", „Харемска невеста", „Паша и Хасан" такви су романи, у којима је живот и мишљење Јужних Словена тако живо, тако симпатички и сјајно а опет за то тако верно сликао, да они сами једва ако имају коју ириповетку, која