Stražilovo

1079

ОТРАЖИЛОВО. БР. 34.

1080

се с Јежевим сравнити може. Гомани пак, које је вадио из пољске историји за чудо су слабији од споменутих. Бољи су му већ романи, у којима описује верску борбу у 17. веку а тако исто су му значајни политичко-тенденциозни и друштвени романи, у којима је својим земљацима многу горку истину у очи казао. Амо спадају романи „Сито", „Јелена", „Под ударцем", „Приповетке Станислава", „Едвард Клоц" „Учитељица," „Жртва", „У мраку" и „Путеви живота". Противно Јежевом схватању писао је Петар Биковски романе из 18. века, као „Иотјпа вип1 осНова", „Прамајчино благо", „Кмитин барјачић" и др. Историјске романе писали су још Кајетан Суфрињски, Владислав Лазињски, Јулије Струтињски и Владислав Лргииворовски. Социјалан роман на основу истине има три знаменита заступника: Елизу Арзешко, Јована Захарјасијевића и Хенрика Сјенкијевића. Елиза Арзешко (рођ. 1842 у Градном у Дитавској) најзнаменитија је појава у новијој пољској ириповедачкој књижевности. Она се латила пера, кад јој музка одведоше у Сибирију а имање јој конфисковаше. Њени се романи могу поделити на два правца: на романе, који се баве важним питањем о положају жена у модерном друштву и на романе, који се баве претопљењем Јевреја у пољски народ. К првим романим спадају „Последња љубав" (нрвенче њено) „У кавезу", „У провинцији", „Смирени"', „Из живота реалисте", „Господин Граба", „Вацлавин дневник", „Шаљива теорије", „Паучина", „У дубини савести", „Марта". Не заступа се у тим романима површна и наметљива еманципација жена, већ она мрка противност, која особито у Пољској лежи из међу економске и правничке подчињености и из међу етичке и друштвене превласти жена. и која се противпост једнако одржава, на увреду садашњег а на штету будућег нараштаја. К другим ромапима спадају „Илија Маковер", „Породица Брахвић", „Мајр Језофовић" и „Из разних кругова". У тим романима заступа Арзешкова

становиште, да Пољска само тако може процветати, ако пригрли стран елеменат, себе преобрази и створи снажан грађански сталеж. За чудо што је посвећена у сваки живаљ јеврејског живота. С тим романима постепено развијала се она и у уметничком приказивању, у облику; најзнатнији роман, не само по садржају, већ и по облику, биће ,Из разних кругова." II ред Арзешкове истакле се још две жене, Валерија Марне Марсковска , која је најпре ударила идеалним путем али се доцпије обратила социјалним романима и то са ејајним успехом („Кумир Милијон", „Гужа" и „Уз реку") и Марија Садовска такође са социјалним романима („Аксана", „Несретник"). Хенрик СјенкијевиЛ (књ. име Литвос , рођ. 1845 у Пољској) најснажнија је и најсамосталиија појава у новијој пољској књижевности. Његов је стил тако оригиналан и самосвојан, да је довољно прочитати тек само коју реченицу, па да се зна, да је његова, јер нико не уме тако кратко, јасно и оштро да каже, што хоће. Он је ирави хумориста, који се смешка уздржавајући се од плача. Ни један до сад није тако схватио народ какав је и како се приказује, снажан, осоран ако и незлалица и пијанац. Он иде за тим, ако и не очевидно, да у народу разбуди родољубље и смисао за грађанеким животом. Највећа му је заслуга, што на објективан начин истиче истину. „Стари слуга" и „Ханија" су зкиве, уметничке слике, у којима се изражава разлика из међу омладине и остарине. Тешко да ће се у књижевности наћи такво ремекдело, као „Јанко свирац", у ком неодољива тежња за свирком убија болешљиво надничарска дете, и као „Из паметара познањског учитеља" *) Историјска приповета, „Татарско ропство", није му баш испала за руком. За то су му „Писма из Америке" можда најбоље, што у пољској нутонисној књижевности има, јер су нуна лакокрилог хумора и оштрог посматрања. Младост Сјенкијевићева и рад његов могу побудити наду, да још није дошао ДО врхунца СВОГ Делања. (Наставиће се.) *) Биди „ Стражилово" бр. 28. 29. 30.

еш

ДВА СВЕТА ђУРђА. Слике Ф. Кикерца и Уроша Предића.

Дужност нам је да нашим читаоцима прикажемо две слике светога ђурђа, које се и по замисли

и по изради битно разликују од свих досадашњих слика тог светитеља.