Stražilovo

1081

1082

Једна је дело Ф. Кикерца а својина је дра ЈГазе Станојевића, друга је пак дело Уроша Предића а евојина је проф. Милана А. Јовановића. Овети ђурђе Ф, Кикерца. „У легенди се наводе три домовине светога ђурђа: Еападокија, Грчка и Доња Италија. Кад се дакле не зна извесно, која је права домовина ђурђева, не морам се држати ни једне. Главна је ствар, што се ђурђе борио против кумиретва и иевере. У сликама љеговим символише се у аждаји невера а у девојци хришћанетво. За мене је то доста. А сад, ко се већма и славније борио против невере, него — Дрногорац? Ко је са те борбе и са сталне привржености своје к хришћанству вековима проводио мученички живот, ако није — Црногорац? Ја могу дакле у Црногорцу оличити поборника хришћанства и у аждаји противника му. То ћу и учинити " Тако је од прилике говорио Кикерец пријатељу свом, кад ее решио, да на позив овог изради светог ђурђа. За иста — генијална замисао! Тако постаде слика. На бесном зеленку јаха ђурђе десно уз стену. У левој руци држи дизгене од хата и усправљено крваво копље, на ком се вије црвена трака знак нобеде. Десна му је рука снуштена а у њојзи држи голу ђорду. Снажно се држи у узенгијама а широке груде своје окреиуо је гледаоцу. Лице му је еп Гасе, али тако, да му се лева страна види пуније него десна; тако су му и очи. Јунак је обучен у богато црногорско одело : сјајне токе нокриле му груди, оклоп рамена а са левог се по ветру вије дуга струка; на глави нема капе. Десно на пред лежи на леђима аждаја у последњим мукама. За чудо, што је тај тренутак живо израђен! Преко очију превлачи јој се већ самртна копрена; канџе етискава грчевито а лева стражња и десна предња нога попустиле су већ упливу самртиог ударца, те се опрулшле. Крила опуштава тромо. На коњу се види, како му је сваки живац у дрхтању; са ужасом гледи на аждају а из уста му се пена сипа на све стране. Сва снага, коју коњ има, чисто је збијена у изразу тела његовог: мишићи му набрекли, врат савијен, десну предњу ногу укопао је у стење а леву махом савио, и ма да је сав усилахирен од гада под собом, ипак попушта снажном притиску јунака на себи. Леђа му покрива леопардова кожа а врат и глава искићени су најлепше. Десно се диже стена у недоглед, тек ту и ту покривена којом травком и чворновитим пола осу-

шеним дрветом. Лево у дну види се планина иза цветне долине; напред пак јури стрмоглав кроз провалију преко камења плаиински поток. Горе се вију облаци и гомилају се према десној страни, док се на левој страни небо већ ведри — дивна декорација. Али најдивнији је јунак сам. Млађено, прекрасно лице његово, с танким брцима, узрујано је још од жестоке борбе. Коса разбарушена лети по ветру; јунаку је у борби капа пала с главе. Очи му севају, а како погледа на лево, чисто изазива још ког непријатеља, да му спреми исту судбу, као и овој аждаји ту. Сав понос, који Црногорче може осећати, изражен је у племеиитим цртама његовим — види се, да из њих избија чврсто поуздање у сопствену снагу. Поглед му се не диже горе к небу; у грудима његовим станује вера чврсто. То поуздање, па јуначко срце и снажна десница оборише дин-душманина његовог. Од иеобичног је утиска та слика на сваког гледаоца на тек на Србина-гледаоца. И нехотице се клања таковом јунаку и таковом уметиику, који је са човечанског гледишта хтео да прикаже цео тај призор. За то је и бацио на страну окорели шаблон; за то свом ђурђу није дао светитељски зрак око главе. А и нашто!

Овети ђурђе (ђурђиц) Уроша Предића, У оделу римских војника, у оклопу, овлаш увијен у црвени плашт, стоји ђурђе у сред слике. Над љим је ведро небо а за њим у дну језеро. Десно на пред види се ужасна глава аждаје, која савија свој труп иза ђурђевих ногу, тако, да јој се реп указује лево на пред. ЈГево у дну види се на стену замак. Самртна борба у аждаје као да је већ при крају, очи су јој потавнеле, крила јој се тек, тек трзају и само реи се грчевито уковрцио. ђурђе држи у десној руци крваво копље, на које се олако наслонио; лева му рука држи шлем и наслонила га на бедро. Млађапо, чието, идеално лепо лице своје, окружено танким блеском светитељским, нодигао је к небу. Благи мир осуо се по том лицу и еамо из очију ако му избија свети жар и чврста вера у Христа-Спаситеља: аждају је сретно убио и благодари богу, што је у борби одрзкао мегдаи, благодари му, што му је улио толико снаге, да смлави гнусну наказу. И баш у том приказивању лежи еманципација уметникова од досадашњих стереотипних шаблона. Борба је свршена, аждаја умире а ђурђе скида шлем, да благодари моћнијем од себе — богу. Са његовог лица нестало је узрујаности и жара; ти-