Stražilovo

1083

СТРАЖИЛОВО. БР. 34.

1084

хани мир, мир хришћански, мученички, светитељски разведрио је то дице. Он и не мисли на своју снагу већ смирено гледи на оног, који му је део од своје снаге улио у мишицу, да тако тек као победитељ изађе из опасне борбе. 0 поуздању у самог себе нема ни спомена: он је алат у божијој руци, и да му бог није помогао, лежао би он сад мртав а аж^аја би се спремала, да га раскине свег. За исга, узвишено је приказана скромност првих хришћана! * Оба се уметника дакле еманципирала од наслеђеног типа ђурђевог. Они су, као прави уметници, тако и схватили свој задатак, те свршетак радње приказали. Јер само почетак и свршетак радње имају тренутак мира и покоја а тај, само тај тренутак даје се фиксирати. У самој радњи је човек у вечитом кретању и немиру а уметност, било сад сликарство или вајарство, није у стању да то прикаже. У том уметничком схватању и у самосталности

замисли подударају се оба уметника; али се битно разликују у изради. Кикерцу је до душе поље шире * већ идеја, да изрази Црногорца, мора се живописно остварити. Уз то приказује коњаника с коњем, те му је тако и слика пунија. ИредиК пак израдио је пешака, дакле већ питомију прилику. Сам предмет се дакле разликује један од другог. Али главну разлику налазимо у изразу тренутног душевног стања у оба јунака после свршене борбе. Док Кикерчев јунак својој снази благодари па победи, дотле Предићев туђој. Кикерчев јунак, узрујан, борио би се даље и чисто тражи противника — Предићев пак уталожио се са свим, те и не мисли ни на што друго, већ само на бога. А што је тако, држим да лежи у том, што је Кикерец хтео да прикаже човека а Предић светитеља. Обе слике, са тог гледишта. добијају још значајнији рељеф, још већу уметничку вредност. м. е-ћ.

ЛИСТАК. СРПОКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ. ИЗ ЗВИРКЕ Н. Т. КАШИКОВИВА.

1. ПРАВЕДНО РАДИО, ПА Била два брата, један био згодан а други сирома без иђе ишта. Ономе сиромашку рекне једном жена: „Иди отиди твоме брату, па га замоли, да ти да волове, да оно мало њивице узоремо и посијемо". Сиромашак послуша жену, оде брату и замоли га, да му да волове за неко вријеме. Вогати брат му рекне: „Раднијем даном и мени требају волови, не могу ти их дати — већ ако оћеш недељом, кад ја не радим ш њима." — „Недељом ни ја не радим, ма да сам сирома", — рече убоги брат — и не шћеде узети волова, недељом да оре. Крене се одатле, и дође својој кући - каже жени, а жена на њега буктише, што није пристао, макар и недељом. „Добро, женска, главо, ја ћу у недељу отићи па их узети" — рекне човјек, и кад дође прва недеља оде своме брату и узме његова четири вола. Кад стигне кући, ујарми волове, и почне орати. Таман у пола орања био, а оно му се јави нешто из облака: „Или волиш, да ти брат умре — или да ти стражњи во цркне". — „Не волим ни једно,

ОЕ ЛАКО 0Б0ГАТИ0. рече зачуђен сиромашак." — „Мораш бирати једно, па сад које'оћеш"! — Сиромашак се промисли: Брат ће вола стећи опет, а ја брата никада — па рече: „Волим да ми во цркне." — Он удари волове, да пође даље, а стражњи во сурва се на земљу мртав. — Сиромашак узме она три вола, па ајд брату, каже му све како се збило. Врат му не вјерује: „Ти си лопов, вели, ти си њега продо, па сад лажеш и измишљаш којешта." Правдао се сиромашак, правдао, но све узалуд. Брат га свеже, па поћера пред кадију, да му суди. Сиромашак бијаше гладан, иа је путем налазио дивљака, па их брао и жуљао, а нешто трпао и у њедра. Кад би у вече, дође богаташ код свога кума на конак, па он с кумом у соби се славио, а сиромашак остао у кући. Кумова жена била је тешка, па кад опази, ђе сиромашак зврња дивљаке, прохтје јој се, да и она једе дивљака, па заиште од сиромашка коју. Сиромашак јој рекне: „Ако ћеш ти мени дати, да што једем, да ћу и ја теби јабука, а ако не, не дам ни ја теби." Жена му каже, да не смије од мужа дати му да