Stražilovo

1107

ОТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1108

НОВИЈА ПОЉСКА { (Нас Јован ЗахарјасијевиЛ (рођ. 1825. у Радимном. у Галидији) је после Крашевског најплоднији приповедач а обичној публици најсимпатичнији. Ирвим делима својим није показао никакав особити дар. Држао се већином субјективног правца Карзељовског и Дзјерзковског, цртајући типске, гнусне појаве, у којима је благородство и богатство свагда у свези са пороком и с глупошћу. Такви су му „Научељак," „Сиротица из великог света," „Рената" и други романи. Доцније нак постао је објективнији. поглед му је постао чистији, пресуда јаснија те спада данас међ најбоље приповедаче и описиваче народног и друштвеног живота. „Марцијан Кардиш," „У жениној служби," „Скривене карте" и „Златна трговина" такви су романи, у којима се описује економски преврат у Галицији. У „Црвеној капи," „Светом ђурђу." „Праву неправде," и у „Избору посланика" додирује и политичко поље, особито што се тиче распре између Пољака и Руса. Михаило Балуцки (рођ. 1837. у Кракави) црта у романима данашње доба и питања његова. Јеврејско питање у „Јеврејци," закон о занатлијству у „Све више," модерни ултрамонтанизам у „Пароховој неКаци," борбу индустрије са земљорадњом у „0 комад земље" — а све објективно и са напредног гледишта. Адам Пруг (књ. име за Антонија ПјеткијввиЛа) пише сличне романе. Он је оптимиста, који мисли да се могу измирити високи и ниски, сироти и богати, научени и ограничени, идеалисте и материјалиете. Ретко је ко показао тако ненадан приповедачки дар. као Јосиф Ратош (рођ. 1841. у Галицији), који је све до 1880. био као обичан новинар познат, и тек ако је по коју незнатнију новелу писао. Тада је издао свој роман „Сањала." који му на мах заузе одлично место у књижевности. У њему се описује историја узрока и утицаја, који проузроковаше устанак 1846. и то тако објективно и пластички, као ретко где. IV. Ако су и гдекоји од до сад споменутих приповедача по кад и писали хумористичке ствари, ваља нам ипак хумористе споменути за себе, јер у свим делима њиховим, у наслову, плану и изради главна им је цел, да истакну комичну страну. Најзнаменитији међ њима је Јован Лам (рођ. 1838. у Лавову). Дуго година је био фељтониста разних Лавовских новина и као такав стекао је глас, да је најшаљи-

1вак.) вији писац у Пољака, који често крза и познате личности али никад тако, да их вређа. 1869. године написао је прво повеће дело, „Госпођицу Емнлију," у ком описује прелазно стање у Галицији са кулука, апсолутизма, понемчења и цензуре к уставном животу, самоуправи, слободној штампи и народној равноправности, и то с тако природном истином, с таким досеткама и с таком шалом, да је у тој струци на мах заузео прво место, и да су сви једва чекали, да настави свој рад. Али се наде нису испуниле. „Галички Пољак сабора" и „Празноглави" имају до душе врлине првог му дела. Сигурном руком је извео и приказао букаче, шарлатане и сличне појаве уставног живота, и обасуо их је кишом досетака и сарказма; али се рукао и титрао онаким приликама, које су штетне и које не побуђују осмех већ гњев, и што није престао да очевидно истиче познате личности, и то на доста прост начин. Доцнија дела његова, као „Идеалисте", и „Чудни животни путеви" показују само назадак. Заплет је занемарен, радња иде механички, с пратњом застарелих или немогућих догађаја, а решење је пренагљено и често без логике. Тако су му романи све слабији и слабији; његови „Лавовски недељни извештаји" пак насмејаће још дуго и пријатеља и непријатеља. Много скромнији задатак је изабрао ееби Алберт Вилчински (рођ. 1829.). Обични, свакидашњи живот са свим својим појединостима описује он, доста на дугачко и на широко, са благим хумором, али фотографски верно. Обично му главна особа приповеда догађаје. Списи су му доста налик један на други, личности обичне, ограничене, дикција проста, тенденције нема, радња је овлаш, — па ипак се радо читају, особито ван вароши. „Бриге старог заповедника", „ћеретања у друштву", „Сламњи удовац", „Сестра моје жене". „Усиомене оговарала", „Деци у здравље", и „Породичка мисија" то су му приповетке, које само у оригиналу могу интересовати. Истом стазом пођоше Мацјејовски (књ. ивге Север ) у новели „Мој сусед Думција" и Валоди Скиба (књ. име за Владислава Сабовског, рођ. 1837.), који је у изради већ пажљивији. Писао је више романа, од којих сиомињемо „Цвет са Суматре", „Под једним кровом" и „Криве путеве". Ниже стоји већ Ђолеслав Лрус (књ. име за Александра Главацког), који се упушта у незграпне тривијалитете и у претеривање, да наведе своје читаоце на смех. Такво му је дело „Бабине муке