Stražilovo

1099

СТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1100

ХУМОР У ПОЕЗИЈИ 3-Х ЈОВАНОВИМ.

(Наставак.)

:згледа нам, као да с неким страхопоштовањем песник пева „Оду батини". И заиста, није то ни шала; батина је чудан светац, особито, ако је у туђој руци. Озбиљно ти певам! Ти не знаш за шале Баш озбиљност твоја заслужује оду; Велесиле друге саме себе хвале, А ти само ћутиш, чекајући згоду. И нехотице нам се насмеши брк, (да богме само у оних, који га имају), кад читамо то: „А ти само ћутиш, чекајући згоду", и чисто се промиголимо и мало обазиремо, да л' не стоји ко год иза наших леђа. Поштује песник батину а како је поштује, казује нам ова строва: Ја ти ево певам — а ти ми не прети, Прети другом, који твоју милост вређа, Ја се нећу никад од тебе понети, Бар нећу ти никад окренути леђа. Колико хумора не леаш у последњем реду! Овамо бајаги неће јој песник да окрене леђа, јер леђа окрећемо оном, ког презиремо; али батини окренути леђа, било би доста опасно, не толико по батину колико по леђа. * „Ода мом берберу Миши"! Ко је није читао са слашћу! Ко се није смејао и смејао! Чисто гледимо хитленог брадобрицу, како по такту, живо, онако аПе^тзшш соп зрЈгНо мућка сапуницу, па се баци у позитуру и маже, маже — баш Змај-Ј. Јовановића, па тек онда, са брицинско-елегантним махом, подигне „руку оружану" да „пасе стрњику оштру седе моје браде". Како ли му К (изи бријач: За то те и ја волим више свега Драги колега! Јер бербер, који брије, пушта крв и меће пијавице за цело спада у докторски цеј. Не треба се дакле чудити, што га доктор Јован Јовановић — у ружичастом хумору свом — назива колегом. Па док сапуни и брије, или док шиша, ала му иду уста: Ти сваку новост понајпре дознајеш, А пошто купиш, по то и продајеш. За то ти радо понудим кабанос; За то ти праштам, што ме вучеш за нос; Јер тако раде од времена стари' Сви новинари.

Миша је дакле и журналиста; не само што зна све новости, него што и вуче за нос — у збиљи и у пренесеном смислу. Па онда, шта тај Миша није све: бербер, трубадур, докгор, новинар, адвокат (јер шиша као они), носилац културе, јер — највише троши сапуна. Песник

нос, да га шиша, то те какву а од

га хвали, трпи да га вуче за да му тороче, пева му оду, и њега ишге само: Кад ме дођеш бријат', не вруштукуј лука Од тог ми је мука! * Витко! Витко! Заслужио си оду. Познавао сам те и сам; вукао си и мене, кад је оно куће-газда Каменички куповао у Мајуру цигље, да као „припознати практични човек у животу" назида још једну кућу поред своје старе, па после свршеног кшефта: Ум'о си тркнут' до „златне натке" За ока трен. Па кад си оно једаред, баш у сред града Варадина, „иш'о к'о рак". Било је једа; али твој госа смешкао се и рече: „А шта ћете, мора бити и тог! Кад вам га већ ја нисам приказао, мора се сам — бар га сад знате с мислима и с персоном." Да, онда сам сазнао твоје мисли, твоје ћудљиве. Могу и мислитн, колико си батина заслужио; али срце у твог господара није тако — и ако си ти „стојички" трпио све, био је и он стојик, па те је слегао раменима и чекао, док те није опет напустила „барнина ћуд". Да ми је тол'ко дуката, кол'ко Пута ти рекох: Дед, Витко, дед! — „С туђега хата и на сред блата" Хајд, то се прашта, то ј' стари ред! Ал' са свог хата, па у сред блата То је већ јед. Са тих твојих особитих врлина јеси, Витко, стекао и решпекта. И ја знам врло добро онога, који није смео да седне у кола, ако си ти пред њима био. Многима ти си решпект улив'о, А ниси био никакав див. Многи је дрхт'о целога пута; За што је страшљив ? — Ко му је крив ?! (Сам Абу не смеде сести По што је жив.)