Stražilovo

1101

СТРАЖИЛОВО. БР. 35.

1102

Па сад си „у круте руке тиранске пао", знај за госу, јер тај за цело нема ни срца ни хумора старог господара твог, и то просто из тог узрока, што таквог срца и таквог хумора баш и нема. * Одидер, Музо, „Брукшанцу" на домак, Ако си момак! • , Ево ти пружам десне руке лакат ч и (Немој да дуго стојим као сакат). V сД Закачи се за њу, мила моја дамо, & јтј Па да похитамо, ' Ј^ј К'о девер и млада у Кроз променаду Новога Сада. Нратње се ове само за то примам, Јер, ка' што видиш, кијавицу имам. Шта, несмеш, Музо! Онда не смем ни ја: Не смем богме ни ја; то има свог узрока а тај је лепо опеван у оди. Већ из далека, кад се иде кроз дунавски сокак, осећа се променада, која треба да нас гали а она нас пали. Да л' је још која варош уређена таквом променадом, као Нови Сад? Сумњам. Само се чудим, што је песник заборавио важну једну особу у променади, вечиту јој декорацију, а то је славна II . . . рм ! Ако и ова не уме да је заслади, онда су сви труди бадава. * У „Оди ђаволу" како милокрвно истиче ЗмајЈовановић своју хумористичку нарав. Тек само овлаш је спомиње, онако уз гред —- па како је ипак маркантно карактерише: И сам сам негда твој занат знао — ђаволисао. Ту, у том „ђаволисао" лежи важина његове пресуде о самом себи, само с том битном и велеважном разликом, што песник није то знао, него да зна још дан данас, и то те како. Ми пак желимо од свег срца, да не остане то „знати" у прошлости и садашњости, него да се пружи још далеко у будућност .... Ја могу из искуства рећи, од каквог је утицаја био Змајев хумор на мене. Кад су по кад кад наишли суморни часи на мене, кад ми је био цео свет и крив и црн — ја се латих његових песама, његових ода, и постепено, али извесно се губила траљава воља моја, и ја сам могао рећи као оно краљица Јелисавета, кад је бура расула и разбила шпанску армаду: АШау^ (Јеиз е1; (ИзираИ вшк!

Шалити се може и с ђаволом, али му се ипак не дати: Знам ја, да други боље ти служе; С тобом се љубе, с тобом се друже; То ваше сродетво није ми ново, Али од мене доста ј' и ово. Јер ја к'о велим: Даћу му свећу. — Ал' душу иећу! •к „Ода при погледу немачких фирма на срп- . ским дућанима у сред Новога Сада" израз је песникове шале бола, у којој гризе самог себе, трује себе, јер зна да не помаже много. Но онда, кад је Змај спевао ту оду, онда су бар били дућани српски ако и фирме немачке; али данас! Данас је ма10 и српских дућана. •XКисела је то шала, која се провлачи кроз „Оду порезној књизи", кисела, као год што је и порезна књига. Никоја књига од тебе тања, А цео народ о теби сања. Никоја књига од тебе мања, И опет тол'ко много — издања. Свака строва је слатко-кисео уздисај, сваки ред трагикомичан вапај; види се, да би песник једном руком ошамарио ту врашку пврезну књигу а другом ипак мора да плаћа, порцију. Па како је тек парафразира: У многој кући просветна века Ти си васцела библиотека. Многи се скоц'о од умна поста Ал тебе има — па му је доста. Школа је наша школа обвезна, Ал' ипак многи читати не зна; Из друге књиге баш ни запети, Ал' ти и таке учиш памети. А на послетку шта му остаје, него смејати се, ма да каже: Јер ко би данас с романа плак'о?! — С тобом у руци и то је лако. А ми, „порезне главе", као што се у Србији зову људи, који плаћају порцију, уздахнемо, платимо па се на послетку и смејемо, ако и не порезној књизи а оно овој „оди". *• Од прве „Оде", па ево до „Оде снегу" прошла је многа годиница; онда је Змај-Јовановић био млађи, много млађи. Ону паметну главу покрила је онда смеђа коса а сад: Ја се не бојим студени твоје, Та глава ј' моја веЛ твоје боје,