Stražilovo

1137

Да не продру гласи мола У неместо, у невреме, Она крпи ране, крпи Да се живот лакше трпи. Дакле бол у шалст. То је та песма, „1879. кад је мислио „Стармали" да ће морати пре стати". Уметност је то, зеати се шалити онда, кад човеку није до шале; није чудо, ако се малко и проспе жуч — та песник зна, да није са његове кривице дошло до мутног тренутка. Но та песма, ако и изгледа, да ће бити плоча, којом покрива песник свој хумор, она је у једно и наговештај рујној зори: Запита ли врабац с крова : „А куд оде чика Јова?" Песмо наша, ти му реци: „Чика Јова от'ш'о деци." Онда се Змај-Јовановић решио, да издаје „ Невена." Али не буде са свим тако. — „Стармали" није престао, он живи још и данас, ако га је и напустио најверпији му сараденик, Абуказем. * Змај Јовановићева вечита добра воља, његов хумор, који је свагда „на пикету", и уну-

трашњи му нагон, да саопшти свету љубазна чеда своје богате хумористичке жице — све је то њега натеривало, да има свој орган, у ком може слободно да размахује крила своја. Тако су постали наши најбољи шаљиви листови: „Комарац", „Змај", „Жижа", листак у „Илустрованој ратној кроници", „Стармали" и календари „Приклапало" и „Жижан". Велики део хумористичких песама његових, који су у тим листовима угледала света, штампан је у „Неванији"; али од 1882, кад су В 11еванија" изашла целокупна, постао је „Стармали" разница његових песама, „Стармали" и „Невен". У „Стармалом" се Змај-Јовановић ретко потписивао пуним именом, или бар почетним словима, па опет је познао одмах сваки, ко|и се иоле разазнавао у начину његовог певања. .Мир", „Бабин савет", „Божићни ораси", „Песма оном алоју. . ." „Овако му пева ..." „Позорје из најиовије жалосне игре? „Црвена јаја", „Дујет" „У своју обрану", „Искушење", „Рефлексије", „Световска", „Дујелска мегодија", „Реглама", и још безброј ситних и крунних песама. Ту долазе још многи чланци у прози, „Пуслице", „ћира и Спира" који већ Н6 спадају у нашу Тбму. (Наставиће се.)

СЛИКЕ ИЗ НОВИЈЕ ИТАЛИЈАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

ш.

ЧШЖ) ■ в свом задњем писму представио сам вам

Ј е Д Н0Г умишљеног иокојника; данас ћу да вам коју прозборим о једном пјеснику, којега збиља више није: хоћу да речем о Емилу Праги. Емил Ирага, обзиром на доба живота, спада међу врснике дра Гверинија, али је он у ствари његов претеча, као што је претеча читаве реалистичке школе. Њега нестаде, може се казати, баш у очи изласка Стекетијеве Посмрчади, и то у цвијету младости, у 35. години живота. Прагина Муза, која не бијаше у сродству ни са којим од виших италијанских пјесника, појави се у највећем јеку романтицизма и Манзонијеве славе, кад се оно већина италијанских писаца по Манзонију калупила, у његово се име клела и слијепо његовијем трагом ишла, не само у погледу мисли и осјећаја, него чак и у погледу метара. Млади пјесник отпоче свој књижевни рад изјавом да мрзи ,.П теаМеге сГ шШаг Мапиот" (занат онијех те Манзонија имитирају), а то не из каква јогунлука прама врлом ауктору П е т о г

маја, него с тога што он бијаше по својој нарави противан свакоме начелу а рг10ГЈ, и што он сматраше поезију надасве као неку погођену свијест сама себе и обима у ком се човјек налази. И у истину, Прага се није никад истицао ни као поборник искључива реализма, ни као свештеник искључива идеализма, он је просто пјевао „здушно", што управ сачињава неку равнотежну смјесу једнога и другога. „На образу руменила лажног Ја не трпим, ни застртих мисли; Пјевам пјесму поеве сиромашну, Ама пјевам здушно !" Али занешене присташе Манзонијева романтицизма уписаше у гријех младоме пјеснику његову самосташу тежњу, и послуживши се једном фразом тада у обичају код нападача Рихарда Вагнера, прозваше га пјесником будућности. Прага не хтједе да се упушга, попут Гверинија, са својијем нападачима у препирке, с узрока што њему не бијаше до тога да устаје на обрану никакве књижевне школе. Њему се учини згодније одговарати на изази-