Stražilovo

1123

СТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1124

— Ех, знао сам ја, да ће то бити, а пре, а после! — Па, што би било јесенас, нека буде вечерас. — Па нек буде вечерас! — прихвати Јакша. И било је још тога вечера. Чим се смркло, Јакша Мишљеновић оде са учитељем Неци кројачу, а сутра дан, где год су се две жене састале у селу, још из далека ће једна другој: — „а јуј, друго, јеси л' чула, да је учитељ испросио Јованку кројачеву!" Испросио богме, а за четир недеље доцније и венчао је за се. Поп Илија због жалости није био у сватови, ал' му је иначе са свим право било, што је Јефта узео Јованку. Истину да кажемо, —• волео је пркосити грку Спири, а знао је, да се Јефта, са женидбом још боље утврдио у Т . . . Сад неће Неца дати сина свога у швапску школу. VI. Време је текло својим обичним током, а међу тим је полако блажило болове и лечило ране на срцу човечијем. Протекло је две-три године и поп-Илији је залечена била рана на срцу. Сећао се целог живота свога своје добре попадије, — та човек никад не заборавља оно време, кад је блажен био, па ма то време само за један трену гак трајало, — ал му то сећање није више рађало оних болова, што су га после смрти женине онако ужасно кидали и морили. Разум му је растумачио јасно, да је то била божија воља, и он се покорио вољи божијој. После смрти младе т - ске попадије постадоше поп Илија и прота Драгач искрени прцјатељи. Ретко ће куда ићи један без другога. Ако прота иде на конзисторију, — поп Илија га прати; а кад прота иде по рачунима, — поп Ичија му је десна рука. Тужи ли која општина попа, или гони учитеља, — поп Илија иде с протом на „инквизицију", да води записник. Код ових званичних послова је поп Илија био од велике користи проти Драгачу. Не верујете? Ено, прота иде с поп-Илијом по рачуни, па хајдемо и ми с њима, да се уверите. А нећемо ни далеко; Б. је прво село, нема по сахата од протина седишта, од Е. — „Циркуларом" је напред јављено, да ће прота доћи, па га поп и тутор чекају. Б- ски тутор. Стеван Максић, поттена душа,

што може бити. Не зна ни два записати, сирома, ат његов рабош је за то тако поузданрачун, да у црквеној благајници не сме ни новчића бити, ни више, ни мање, већ баш онолико, колико је у истину утекло. А \ га опет неква језа подилази. Црквене рачуне води попа, па ко зна, — није л' се где год забунио? Попу не би рад вређати, па не сме да открије ту своју зебњу; а боље би волео и погинути, него да прота нађе какве замерве његовоме руковању са црквеним имањем. У неке ево проте са поп-Илијом. Попа и Стеван Максић дочекају их гологлави на дворишту парохијалног дома. Други тутор морао на суд, па је и свој кључ од црквеног сандука чредао Стеви Максићу. Та овај је — право рећи — и тако сам водио сву туторску бригу. Прота још крај кола благослови и попу и тутора, па уђу у собу, где је црквени сандук под „тробравијем" већ намештен био на сред собе, на две столице, а рачунски протокол лежао је на столу После кратког разговора приступе званичном послу. Отворе црквени сандучић, прота преброји најпре новце, па онда седне и задуби се у црквене рачуне. Попа и тутор стоје према проти, а поп Илија се шета иза протиних леђа горедоле. ГГрота само ћути, па у себи рачуна; бележи нешто за себе, а понекад заврти главом. Поп Илија у тај мах завири увеку протине белешке, па онда погледи Стеву Максића, а овај да утоне у земљу. Један пут ће поп Илија макнути обрвом на тутора, па пође на поље, а овај мало постоји па изађе и он за њиме. — Није добро, Стево; нешто прота често врти главом — рећи ће поп Илија, кад су били онамо у баштици чело куће. — А за што, господине? — запита Стева уплахирено. — Неће бити чисти рачуни! — Не може ту бити погрешке, господине. На моју душу! — Хе, видеће се, док прота проговори. Стеван Максић се замисли, па дрма главом. — Треба то како год поправити, Стеване; јер, видиш, ти си један од најпоштенијих људи У селу. — Та и јесам, и бићу увек. — Хе, ал ако прота сад каже, да црквени рачуни нису у реду, ла ви'тп онда бруке по селу!