Stražilovo

1125

ОТРАЖИЛОВО. БР. 36.

1126

Лане те је истом посгавио за тутора, а сад већ да те осрамоти. — Ал, очију ми мојих, господине, ту неможе бити замерке. — Наћи ће прота. Стевае Максић упре очи у земљу, па се опет замисли. — Мој Стеване, треба ту гледати још за времена, да се спасеш од срамоте. — Па како ћу, кад нисам ништа крив? — Зеаш, прота свашта може. Али то не иде олако. Ваља, да му додаш једну, или две десетице. Стеван опет заћути, па онда горко уздане. Раскопча пршњак, извуче платнену кесу, извади две десетице, па их пружи поп-Илији — Ја несмем, господине, већ, ево, ви подајте господину проти, само нек ме не срамоти. Поп Илија стисне у шаку две десетице, па онда уђу обојица у собу. — Пречестњејши! Ја мислим, да је Стеван савестно руковао црквено добро — рећи ће поп Ишја, како је корачио у собу. — Нема замерке — одговори прота, и лупи оловком о сто, као да је баш у томе тренутку завршио прегледање рачуна, а Стевану Максићу паде грдан камее са срца. Само кад се и те беде курталисао! — Е, љубазнн, — окрене се сад прота Стевану •— кад си тако поштено газдовао за свету цркву, то ћеш опет остати тутор, и ти и друг твој. — Хвала, господине; ал . .. ја би боље волео, да . . . другога поставите. — Нема ни разговора, љубазни! У селу би још данас говорили: — гле, Стеван Максић само годину дана био тутор, па га прота већ збацио. Мора да му нису били чисти рачуни. Мој љубазни, ти ваља бар још две године да туторујеш. Сгеван Максић се нашао у процепу: ако се прими, — сгаће га новца, - ко се не прими, — стаће га части! Да сачува част, прегоре ће и коју десетицу, те се опет прими туторства. Још тај дан после подне о'де прота и поп Илија на конак у С. истим послом. Тутор с—ки се није возио ва'једни коли са својим попом. Споречкали се, а да су бар због чега, него због траве у гробљу. Попа хтео себи да присвоји ту траву, а тутор, Павле Трбић, вели, нећеш, него нека буде црквена. Павле Трбић је оштар човек. Зна и читати

и писати, а има изучепога сина, писара код бележника: па чему он баш није врло вешт, у томе га син испомогее. Павле је и одважав човек. Рећи ће свакоме голу истину у очи, па био то поп, прота, бележник, или ко му драго. Једно му се само могло ваљ'да приговорити, а то је, да је волео биги први у селу, и да је његова увек најпретежнија. Пет година већ, како туторује, ал ни када да му је или прота, или поп Илија ма једном речцом наговестио, да његови рачуни ма у чему мањкају. Павле је видео проту и поп-Илију још кад су стигли у село, а мало доцније узме штап у руке, па хајд' поповој кући. Прота је са домаћином у соби се разговарао, а поп-Илија је у дворишту гледао попову стоку, кад је Павле дошао. Овај му назове бога и пољуби га у руку, а поп Илија га благослови. — Како је Павле? — Хвала, господине, добро; а могло би бити и боље. — А шта би ти и боље ? Здрав си, хвала богу; имаш шта појести и попити, па куд ћеш боље ? —■ Та то јест, господине; али . . знате, кад човек, па још црквени тутор, није са својим попом у љубави, онда то. . . . — А од кад ви нисте у љубави ? — запита зачуђено бајаги поп Илија, а овамо је све звао, шта се у целом протопопијату догађа. — Ех, од прошле косидбе. — Та ваљ'да није попа покосио твоју ливаду ? — Да је то, пре би му опростио; ал хоће да присвоји себи траву у гробљу, а ја опет велим, за што цркву да закида ? Па би баш рад, да се разговарам и са господином протом о томе. — Да, да; он ће најбоље знати, да пресуди, чија је трава. — Та за то сам и дошао, господине, јер не знам, хоће л' се докле бавити овде сутра, кад прегледи рачуне. — Богме, то си добро дошао, јер, не знам, хоће ли прота твоје рачуне прегледати још кад год ? Павле Трбић се убезекне на ово, не поњајући, као за што не би прегледао прота и до године његове рачуне ? — Тако је, тако је, мој Павле. Да бог да, да ти будеш и до године тутор. Међу нама буди речено, мени се чипи, као да ти је неко већ поткопао жиле.