Stražilovo

1167

ОТРАЖИЛОВО. БР. 37

1168

прескочити. Сав закон и дисциплина ове војске сасгојала се у овоме: ако је руски богатир, те се застави примиче — побрати се с њиме, а ако је неверник, басурманин, „нахвалБш,икг" — то ишти мегдана. Кад се из далека у широкој пустој степи укаже богатиру прамен магле, први знак, да се непријатељ примиче — из дружине излази мегданџија, и то са пристанком свију. У случају, да је непријатељ чувен, па се не би нашло у дружини згодна мегданџије, против та ког се отправља сам атаман, Илија, Муромец. Богатирске песме млађег порекла оличиле су све врлине руског народа у једном само том човеку, у Илији Муромцу. Идеја руског народа онога доба до ситнице је оличена у овом богатиру. Витештво, заштита слабих од угњетача, обрана вере хришћанске, помоћ кнезу Владимиру, који је тежио јединству Руса и Русије — то је садржина тих песама, а то, по томе, и радња овога јунака. Све, што је помагало, да се горња цељ достигне, Илија је потпомагао, све што је стајало на путу, да се она спречи — Илија је таманио и уништавао својом богатирском десницом. Све његово деловање у најтешњој је свези не са његовом коришћу или части, него са части и бољитка његове отаџбине. У епосу ћемо не једном сресги, да се јунак описује с једним или другим физичким недостатком пре но што ступи на позорницу, да га ми можемо уочити. Ако се не варам у „Вили" од год. 1868. има једна народна прича, како је Краљевић Марко био чобанин, међу својим друговима сушта наказа, таман као његов шарац у ергели Тек кад га је вила млеком задојила излази Марко онакав, каквог га нам казују народне песме. С руским је јунаком исто тако. Пуних тридесет година седео је у пепељаку, па тек кад му је некакав калуђер дао „животворног пића," Илија се осећа тако силан, да би сву земљу могао тумбе окренути. „Доста ти је и половина," вели му калуђер кад га је по други пут напојио, „јер те иначе земља неће поднети." Главара срнских народних песама српеки калуђер шиље у сусрет љутом ђему Брђанину, само за једну „рибу од Орида," а руски калуђер руском јунаку даје снагу и светује га, да се не бије ни са Светогором, ни Вољчом ни Микулом, кога љуби „матв снрл земла, 1 'а при томе му још обећава, да од љуцве руке неће погинути. Ии калуђери нису вазда црни.

Првим заветом, што га чини Илија полазећи испод крова родитељског био је, да прокрчи широки друм у Кијев, што га је бпо посео Соловеј разбојник. Овај Соловеј приказује вам се у виду чудовишта. Он уме „процвиљети као гуја љута" или заурлати као „с4рни волк г в." Његово је почивало на седам дубова, а својој љуби је освојио „високе дворе на широкој авлији." Илија је свалио чудовиште стрелом на земљу, свезао за седло и повео у Кијев заповедив му, да ни гласка од себе не пусти. Но Соловеј није послушао, таман кад је био пред двором кнежевим, он „засвисталг не вђ полствиста, а вт> полнни свиста" и тим је уплашио и кнеза и кнегињу и сву господу бојаре и богатире. Илија га ту убије, да никад више не расплаче очеве и матере, да с њега више не буде удовица у земљи и да не сироти децу руску. Други знаменити мегдан овај јунак дели са Жидовином, богатиром из земље Жидовске, (под овом неки разумевају Козарску.*) Радња се збива на „застави." Десило се, да се дружина разишла и на стражи је остао само Илија и Добриња. Добриња примети траг јуначког коња и одмах купи дружину. Решава се, да се казни смели туђин, али бој мора бити частан — један на једнога. При саветовању износи нам се занимљива карактеристика појединих богатира. Ову карактеристику слушамо из уста самог атамана. који не сме послати на мегдан ни Гришу Бојарскога, ни Аљоша Поповића, јер је: „Гришка рода болрскаго, бонрсше родн хвастлшше, на бого-драк^ прихвастаетсл погибнетт. Гришка понапрасному. Алешенкка рода поповскаго, ноповсше глаза завидуиџе, иоповсшл руки загребупџл, увидитт. Алеша на нахвалмцик г Е, много золота, серебра, золоту Алеша позавидуетт, погибнетт> Алеша понапрасному." Гриша је рода великашког, великашки је род хвалисав, похвастаће с.е на боју-мегдану, и погинуће Гришка узалуд. Аљоша је рода поповскога, поповске су очи завидљиве, а прсти дугачки, Аљоша ће видети на непријатељу *) Галаховт. Истор. руеекои словесн. II. 11. 75.