Stražilovo

1170

много злата и сребра, злату ће позавидети и погинути Аљоша узалуд. На мегдан се отправља Добриња, но његова снага не одговара доброј вољи и смелости: видећи Жидовина — он се спасао бегством, први пут у свом мегданџијском животу. Част заставе тако остала је једино на Илији, који и излази на мегдан Жидовину. Дуго се супарници борили, док најпосле атаман подлеже туђину. Жидовин клече, да се одмори на старим грудима руског богатира и пре, но што ће га погубити, руга му се, зашто се тако стар и изнемогао лаћа мегдана. Но неким чудом, Илија од земље доби троструку снагу, маче свим телом и баци противника у вис, па га дочека на мач. Одрубив му главу, враћа се дружини и прича, како се такав детић још никада није појавио у борби с руским богагирима. ,/Вздилђ во пол^ тридцатв л&тђ, 9каго чуда не на^зживалт.," вели он. Трећи мегдан Илија дели с царем Калином. Читајући билине о овоме догађају Србин читалац и нехотице г.^еда у њима свога Краљевића Марка, који ослобађа Косово од црног Арапина. Српски и руски народ подједнако је умео казати, окарактерисати варварина из Азије Пустошење села и градова, проливање љуцке крви, наслада „на меку душеку с лијепом ђевојком," крута самовоља, скрнављење обичаја и светиње — то су својства, што их Рус даје цару Калину, а Србин црну Арапину. И један и други народ је до ситнице једнако казао, какву несрећу носи појава оваких гостију у земљи. Оба народа једнако су казали, како је тешко „цевап дати" желудцу ових паразита. Арапин треба:

„Све за ноћцу по јалову овцу, и фуруну леба бијелога, а Калин се фали: Д вотђ по семи ведерт. 1 ) пива пмо по семћ пудт. 2 ) хлеба кушаго" као што се види, поприлична доза и код једног и другог. Билине још веле, да њихов противник мисли, е је снажан само с тога, што оволику количину може метуги у желудац. Мало ннже видећемо још један пример. Напред је речено, да се у билинама с руске стране свето чува начело часног боја, начело, које се тако лепо исказује у српским народним песмама: „срамота је двоје на једнога." Руски је богатир свето поштовао ово начело и пре је гинуо, но што би га погазио. Варварин не призпаје ни овог јуначког јеванђеља освешганог дугим низом мегдана и обичајем, који је прелазио с поколења на поколење. Цар Калин је довео толико војске у Кијев, да се већ сунце од ње није могло видети. Он иште да се скину крстови с цркава, да, се улице изору, да се храмови поруше. Кнез и богатири облаче се у просјачко руво и обореном главом иду уз пратњу „плакунЂ колоколв-а," да моле за милост силног освајача. На путу срета кнез Илију и „ему челошЂ бнгт.,*) за русскуго землго," да пође и заметне бој. Овде нам се даље описује, како је Илија пошао на мегдан, но место мегдана, он се има да бори са грдном силом, коју мало по мало и савлађује, убија Калина и тим по други пут ослобађа Кијев од беде. ') ведро около 20 1 ј . 8 ) пудљ 40 Фуната. *) Челошгв бмтгв у Руса оаначава врло покорну молбу. (Свршиће ее.)

ХУМОР У ПОЕЗИЈИ 3-Ј. ЈОВАНОВИМ. (Наставак.)

^Ж^ЈДи знамо сви, да се цео свет а и све рРу? појединце у њему може посматрати са разног гледишта. Може се са трагичког, може са комичког а може и са хумористичког; ово треће гледиште управо је смеса оних првих. Али хумор је и смеса идеалног и реалног гледишта, јер сваку ствар узима са две стране. То лежи поглавито у том, што је хумор израз осећања. С тога не штеди хумориста ни себе. Он иде за тим, да све доведе у склад, да све измири; за то је у хумору свагда многа добра

ћуд и да нема тог узвишеног гледишта, морао би хумориста очајавати, те тако не би био хумориста. Али њега мами и везује спољашњост нредмета са своје комике а унутрашњост пак са своје збиље. Где други не види ништа друго осим предмет као такав, ту хумориста, баш са свог узвишеног гледишта, види и својства, телесна и душевна За то се често упушта. и у незнатне прилике, али никад једнострано, већ упоређујући их са великим. Но хумориста мора добро пазити, да не