Stražilovo

I

СТРАЖИЈОВО

ВАВ?,те?»«1; УРЕђУЈЕ МИЛАН САВИћ,

БРОЈ 44,

У НОВОМ САДУ 31. О^ТОБРА 1885.

ГОД. I.

НА ДРИНИ.

^роз тучна поља и нитоме равни, ' 4 " Срдитим током у недоглед тавни, Ти шириш своја шуштајућа крила, 0 Дрино, водо мила!

Обале твоје шаренило краси, Ко љупки венац невеетинске власи, Ал' твој се талас равнодушно креће, Оставља росно цвеће.

Балатун 1882.

Таласи мили! Равнодушно тако, Остављах и ја, све што љубљах јако, И гоним, јурим — а где ли ћу стати, Судба ће, можда, знати!

Војислав.

УСПОМЕНА.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА. (Наетавак.)

) ило је некако зимње доба, када сам ја |једном мало оболела, и неколико дана нисам излазила из собе. Хенрик ме је брижљиво пазио. Долазио је кући чешће него иначе. Ал једног дана отишао је одмах после ручка, и било је већ прилично касно, када се вратио кући. Чим је ушао у собу, одмах сам опазила на њему, да му се десило нешто непријатно. „Ти имаш валда каквог тешког болесника?" упитах га брижљиво. „Тако је. Таког болесника нисам имао никад", рече он, а ја видим, да му је тешко о том говорити, па га и не питам даље. „Па ти и не питаш, ко ми је болесник", рече он некако чудновато. „Нисам мислила да би ме тај болесник толико интересовао, да би требало, да за вега разбирам. Дакле је неко од познатих?" Љ- и „Ела; је-л' да је она. Шта је с њоме? Реци брзо!" рекох поплашено; ал он само тужно задрма главом, па рече: „Не, није Ела. С њоме стоји исто тако као и пре."

Мени као да одлахну. „Па да ко је болестан?" „Отац", рече он. „Ујак?" — Ја сам мог свекра још увек звала ујаком. — „Ујак!" викнем и скочим са столице; а и данас се чудим, како ми одмах није он пао на ум. — „Па шта је с њим? л „Врло траљаво. Готово не смем ни да ти кажем." „Па како да мени нисте ништа јавили?" „Нисмо хтели да те бунимо; а друго, тако шта увек доста рано дође." „Па шта му је? Говори ако бога знаш! Знаш, да је неизвесност гора и од најстрашније истине?" „Изабела, помисли, помисли само", рече он и стисне ми руку грчевито, „отац — отац ће полудити!" „Боже!" викнем и изнемогла клонем на столицу. Кад сам се мало прибрала, погледам на Хенрика. Он је наслонио главу на обе руке и укоченим погледом гледао је пред-а-се. Било ми га је од срца жао. Приђем му, и погладив га по коси, поч|1ем га тешити: