Stražilovo

1379

СТРАЖИЛОВО. БР. 44.

1380

„Не очајавај", рскох, „добар је бог, можда ће све још добро бити." „Та си можда у овај мах смела с ума, да сам ја лечник", рече он. „Па онда, то не велим само ја, то тврде и остали лечници, који су га у ово последње време пратили и проучавали самном заједно." „Па зар су се знади те несрећне боље код њега већ од пре појављивали?" „Дакако. Ви лајици нисте дошли на ту мисао, ал нама лечницима било је то, на жалост, и сувише јасно", одговори он, и тада ми у кратко исприча, како и на који начин је та боља у ујака избила на површину. Можете мислити, како ми је било. Нисам знала, кога већма да жалим: болесника самог, ил оне, што су око њега. Између осталога упитах Хенрика, да л' има каква узрока, усљед кога је наишла та болест на њега; ал он рече, да се од његових нико не сећа ни на шта. „А да л' се из болесникова говора може што дознати?" додам ја. „Он, до душе, непрестано плаче и виче, и моли, да га нико ни за што не криви, јер он се од срца каје." „Па зар га нисте питали, шта је учинио?" „Дакако да јесмо. Ал он тада заћути и одмах гледа, да се ма где сакрије." „Па од кад му је тако јако позлило? 4 „Данас је шести дан." „Боже мој, тек валда није он учинио какву погрешку у звању?" „Не. То није", рече Хенрих одлучно. „Ја сам био код његових садругова, разговарао сам с њима, и нашли смо да је све у свом реду." „Па да шта је онда?" „А бог зна! У таким приликама не може се увек ослонити на оно, што болесник говори", заврши он некако збуњено. „Ал сад опет морам к њему", дода брзо. „Дошао сам само да ти јавим, да знаш, да ћу тамо ноћити, јер данас је јако немиран. А можда ни сутра нећу долазити кући. Зависи дакако од тога, како ће му бити", рече и крене се да пође. Хтела сам и ја да идем, ал он ми није дозволио. Шта више молио ме је, да му најсвечаније обећам, да нећу ни из куће изаћи све дотле, док ми он то као лечник не дозволи; јер, вели, да се и ја, пошто сам још увек била слабуњава, поново не разболем. Шта сам знала чинити. Он је у тај мах према мени био тако б ј. ижљив, тако нежан, да би ја пристала на све

што би зажелео, само сам га молила, да ме код његових извини, што не могу доћи, и да ми по неколико пута на дан јавља, како је ујаку, а он нека буде тамо до год устреба. Ал, богме, ја сам бадава очекивала добре гласе. Јадном ујаку бивало је све горе. Касније, кад сам ја већ прилично ојачала, замолим Хенрика, да ме поведе собом тамо. Он је на ово једва пристао, и једно после подне кренемо се обоје ујаку. Нису ме одмах пустили к њему. Ирво је ушао Хенрик, да га спреми на то, да ћу ја доћи, јер, вели, мене већ давно није видио, па можда би изненађење на њега рђаво утицало. Ал, представите себи, како ми је било, кад ми је Хенрик, вратив се од њега, рекао, да му је ујак казао, да неће самном да говори. Не познаје ме, вели, а неће под старосг да прави нова познанства. Тешко ми је било, врло тешко, ал лечници ми рекоше, да не би било саветно, да и после таке поруке уђем болеснику, јер га моја појава може узнемирити. Разуме се, да сам их морала послушати; ал сам их молила да ми дозволе, да болесника видим, па ма из далека. Дозволише ми. Дочекала сам сутон, па кад у ујаковој соби запалише свеће, одведоше мене у другу мрачну собу, оставише врата од његове собе у пола отворена, и — ја сам га видила. И данас се грозим, кад се сетим тог тренутка. Он је седио у васлоњачи. Тако се био променуо, да га је тешко било познати. Жут, образи упали, коса разбарушена, а поглед — о, немојте тражити, да вам огшсујем тај поглед, јер и данас кад га се сетим — раздире ми душу. Само сам га погледала, ал кад сам га таког опазила, тако ми се стештало око срца, да сам се једва могла уздржати, да не вриснем. И одмах сам изашла из собе. Ал нећу вам даље говорити о томе: доста, да је ујаку сваким даном бивало горе и горе, касније је и телесно нагло опадао, и за годину дана изгубисмо га из наше средине. За све време, док је боловао, није се на њему могло опазити пи искре од свести. У последњим данима бивао је, до душе, мирнији, ал је непрестано плакао и ни с ким није проговорио ни речи, па ни онда, кад га је ко шта занитао. Последње ноћи његове дође Хенрик и рече ми, да ћу с њиме ићи ујаку. „Хоћу л' смети к њему у собу?" упитах га.