Stražilovo

1383

1384

јој се жеља одмах испуни, па уверавајући је, да ћу се најдуже за по сахата вратити, пођем да је задовољим. Дошав кући, одох одмах у Хенрикову писарницу, да потражим споменуту књигу. Брзо сам је нашла и хтедох већ изаћи из собе, кад ми поглед случајно паде на писаћи сто, на коме је главно чекмеџе било у пола отворено, ма да је из браве вирио кључ. Одмах сам помислила да је мој муж морао у брзини заборавити, да је закључа, па знајући, да је он све долапе у својој писарници брижљиво закључавао, приђем чекмеџету, да га закључам и извадим кључ, јер сам се бојала, да млађи по њему не премећу. Већ сам, журећи се, да се Ели што пре вратим, гурнула чекмеџе, па и кључ заврнула, ал тада га опет отворим и завирим унутра. У брзини опазим неке испреметане хартије, а озго на њима једно запечаћено писмо, које је писао Хенрик свом пријатељу, оном истом, коме је отишао у Б. Задовољна тим, хтедох поново чекмеџе затворити, ал тада као да ме је неки зао дух гонио, дигнем писмо и почием га читати. У њему је стојало од прилике ово: „Драги Грегоре! Радујем се да си се и ти накануо, да се жениш, ал не тражи од мене, да те ја светујем; јер мој савет гласио би: не питај никога, већ ради онако, како ти сам за добро пронађеш. Само тако бићеш задовољан и срећан. Ја ти говорим из искуства. Па пошто бих хтео да ти будеш потпуно срећан јер то си бар заслужио —- ево ћу сад да ти кажем оно, шго ти још никад нисам казао, а то ће ме уједно код тебе и извинити, јер ћеш морати признаги, да ја твоја пребацивања и твоје укоре у погледу моје женидбе нисам заслужио — бар не у оној мери, како си ти мислио. Видиш, ти знаш само толико, да ја са својом женом нисам срећан, јер је нисам узео за то, што сам је волео, већ што је то била

жеља мога оца. Но ти треба да знаш о томе млого више, ал да ти не морам писати како је цела ствар текла — јер то ми још и сада душу раздире — ишчупао сам из свога дневника оне листове, што говоре о томе, као и оне, што сам писао у ово последње време, и шаљем ти их уз ово писмо. Прочитај их, сравни их једно с. другим, размисли добро о свему, па ћеш онда видити, јесам ли заслужио твоје прекоре. Ја знам, да ћеш ти" — — Тим речма свршавало се то кобно писмо. Како сам се осећала у тим тренутцима, то вам не умем рећи. Знам само да ми се у први мах учинило као да сам за неколко тренутака била ван себе, јер уједаред сам, прешав руком преко лица, осетила, да су ми образи влажни, а ја се нисам сећала, да сам плакала. Па иза тога помислим, да сам све то сањала, ал поглед ми паде најпре на отворено чекмеџе, па онда на писмо, које је лежало на моме крилу, и то ми је казивало, да је све јава. Мало сам се одморила, па онда се решим, да потражим и оне листове из дневника, та мени је ваљало и њих прочитати, а они су — тако сам бар мислила — без сумње били тамо, где је и писмо. А'1 морам признати, да у први мах готово нисам имала куражи, да их потражим Бојала сам се онога, што ћу наћи у њима. Дуго сам се борила, ал најпосле сам увидила, да морам свршити оно, што сам започела. С тога забравим врата, да ме не би ко узнемирио, приђем писаћем столу, и доиста у једном куту чекмеџета нађем два завежљаја хартије. Већи је био везап плавом узицом, и означен са речи: „Ире", а мањи црвеном везицом и на њему сам прочитала: „Сад". Те листове чувам и данас, јер кад их је Хенрик од мене заискао, рекла сам му, да сам их спалила, па да вам не би млого говорила о томе, ево ћу вам их прочитати." (Свршиће се.)

ДРУГОВИМА

| ви зборите, само ја једини Седим тужан у вашој средини . . Ох, ман'те ме, немојте ме звати Не могу ја свама пировати! Некад и ја волех с вама бити, И у једи од бокала пити, Иа свом срцу све на вољу дати И весеље после опевати;

(НУШКИН.)

Ал' су прошли ти весели часи, Светлост њихна давно се погаси, Њиног сјаја нема више за ме, Анђ'о туге спустио се на ме, Покрио ме црним крил'ма својим, И ја тужан сад лод њима стојим . Остав'те ме, немојте ме звати Не могу ја с вама пировати: