Stražilovo

1381

ОТРАЖИЛОВО. БР. 44.

1382

„Да", рече он. „Нредстави себи, како смо се зачудили — ти зиаш, да отац у ово последње време није ни речи говорио — а сад, пре по часа, седио сам само ја крај њега Уједаред се он мало диже из постеље, погледа благо пред-а-се па рече: „Оди, Изабело, оди, дете моје!" „Дакле ме је споменуо?" рекох, а сузе ми грунуше из очију. „Да. Ал слушај даље. Ја брзо приђем к њему па га упитам, хоће ли, да те пошљем к њему. Он ћутећи климне главом. Ја брзо зграбим шешир, рекнем лечнику С. шта се десило, посаветујем се с њиме шта да радим, и по нашем закључку ево сам дошао по тебе." Разуме се, да сам у тренутку била готова, и ми се кренусмо. Док смо се пењалм уз степене ујаковог стана, узе ме Хенрик за руку, задржа ме мало па рече: „ Ја мис !им, да би теби било сувишно говорити о том, да не треба ништа да те изненади, па ма шта чула од јадног оца, јер он, сиромах, сваког тренутка пронађе понешто ново, чиме ће себе и своју савест кривити." „Разуме се", био је мој кратак одговор. „Оеим тога молим те, да га умирујеш, колко више можеш, ако би се он и теби почео на што тужити." „Учинићу све како хоћеш^, уверавала сам га ја, —и пошто сам још од лечника С., који нас је дочекао у предсобљу добила понека упутства, оставим њега и Хенрика пред врати, а ја се са страхом упутим ујаку. Затекла сам га у постељи. Приђем му, наднесем се над њим, и рекох му сасвим тихо: „Ево ме, ујаче! Шта сте ме звали?" Он се трже, окрете се мени, ухвати ме за руку, па ми некако чудновато погледа у очи. „Па шта ти управо хоћеш да буде самном? -1 рече он некако потмуло. „Ништа, драги ујаче. Погледајте ме боље, ја сам Изабела." „Изабела! Изабела!" зајеца он, не пуштајући ми руке, а суза му сузу стиже. Мени се стужило. Мислила сам, срце ће препући у мени, па једва изустих: „Ујаче драги, за што плачете?" „Изабела дете моје", рече он, а не скида својих сузних очију с мене, „ти ћеш мене најбоље разумети, јер они сви кажу, да сам ја, крив, а ја, ја сам хтео да буде најбоље; ал ето је испало друкчије, па ме сад гоне. Сви I

ме гоне. — А је-л' — је-л% ти ћеш њима рећи, да ја нисам крив, ја — ја сам хтео да ти —" Даље није говорио, већ поче опет да плаче, ал тако чудновато, од прилике као што плачу деца, кад их старији хоће да казне. „Умирите се", рекох му тешећи га, а сам бог зна, колико муке ме је стало, док сам прикривала од њега своје очи. „Ео још вас може за што кривити!" „Ха, ха, је ли — је ли, да ја ништа нисам крив!" узвикну он радосно и издиже се у пола у постељи. „Па да како да нисте." „Шта! Како си рекла? Је-л', ти си рекла, да ја нисам крив? Ето, кажем ја. Иди, иди сад па им реци, реци свима, и моли их, да ме не дирају. Ја — ја се кајем — кајем се — разуми, тако им реци. Иди, иди одмах!" Ја погледам на одшкринута врата. На њима је стојао Хенрик и дао ми знак, да изађем. Ја пођем. Дошав до врата, осврнем се још једном на ујака. Он је непрестано плакао и испрекиданим речма говорио: „Што ме се не махнете — не дирајге ме, ако бога знате — ето она каже, да нисам крив." Тада сам га последњи пут видила, јер му је иза тог позлило и ту ноћ је преминуо. * * * По ујаковој смрти одселила се моја свекрва са Емом својој најмлађој кћери, и тако сам ја са Хенриком остала сама. Једног дана рече ми Хенрик, да га спремим за пут, јер ће за два дана ићи у Б., где ће остати осам до десет дана, јер има посла са неким својим пријатељем, са којим је — као што ми пре једном рече — удружице писао неку медицинску расправу. На два дана по његовом одласку, јавим Ели, која је са здрављем, ил боље даречем: са болешћу стојала на једној мери — да ћу доћи к њима и да ћу код њих провести цео дан. И отишла сам. Цело пре подне прошло нас је некако у разговору, а после ручка замоли ме Ела, да јој читам. Читала сам јој неку врло занимљиву приповетчицу. При крају исте запита ме она, да ли се у књижници мога мужа налази нека књига, за коју сам ја поуздано знала, да је мој муж има. ГЈа навикнута, да сваког задовољим чим год могу, дигнем се и пођем кући, да јој исту донесем. Она ме, до душе, није хтела пустити, ал ја сам знала, да је њој годило, кад