Stražilovo

1387

Тешко је било исчекивати од таког човјека издржљивости у борби за живот и он је мање од свакога вјеровао у своју спозобност за ту борбу. Изврсно је знао, да у њега нема ни тога, што се зове тврдијем, опредјељенијем характером. У мјесто характера у њега је сад бидо добродушности. По добродушности својој заузимао се за омрзнуте и гоњене, ио добродушности је дијелио сваки комадић са друговима својима, с малом дјецом, са свакијем псетанцетом, по добродушности није био пгоеобан да изда кога, ма ко то био, да нико не пострада његовом кривицом. Мислећи сада о својим фисичнијем снагама, о својем характеру, признавао је себе просто за „госпођицу од муселина," за „слабу душу," за „скрпарену нарав." А способности ! Снособности у њега није било. Учио се добро, ну, мозке бити, за то, што није волио харчити времена на ђачке зановијетње, на пијанчење, на празно ћаскање. Да, само за то, по што га се ђимнасијска иаука тешко лијепила, није умио уживјети се у њу, као други даровитији, „летимице." У њега није било ништа, чим се одликују обилне, талентиране природе, које се показују у свакој маленкости, у окретној, живој ријечи, у маховитом бекријању, у оштроумној измајсторисаности, у каквој гођ јуначкој попијевци. Што је дубље загледао у се, тијем је јасније газнавао, да је он у истини најпотнуније ништавило и да га људи већ за иста за њешто не могу вољети, да се.' устежу, да му своју наклоност покажу. А он је тако волио те људе! Можда их је за то волио, што су они вазда, не пазивши, да у њем неиа никаквијех јаснијих достојанотва, према њему били мање-више добри. љупки и меки ? Непаметни и осорни, зли и норочни, сви су често према њему указивали људске црте: штеђели га, што бјеше слабачак; не одбијали га, виђевши, да жуди заљупкошћу; не презирали га, као неспособног, говорећи. е је у њег за то добро срце; ријечју: снисходни су му били, не за његове заслуге, куд-и-камо снисходнији су му били, него он сам себи. Особито се строгијем сад према себи показао. Није се он на се само срдио, он с^ просго презирао, газио је себе у блато. То је било нештедљиво самобатинање, самопонижење. Баш под прошром у самртној тишини зачу се говор. Говорио је промукао. старачки глас, испрекидано, брзо: — Што ми јести не дају? Хватао сам рибу. Нијесам крив, што пишта нијесам уловио. Овдје има

рибе много, само је малена. Могу је тешко упецати. Веће овдје нема. Већа је тамо, гдје већи људи живе . . . Овдје су људи мали, па и риба мала. У владике, ух, каквијех је пастрма — великијех, великијех! А овдје људи малени, ти мален, он мален, ја малеи . . . Зачу се дјечији смијех, — Што се кезиш ? поче говорити опет старачки глас. —• Велиш ! отац је луда? Не, папагај је луда, ја нијесам луда! Ја све знам. Ја сам отац ђакон. Ух, какав бас имам. Старачки глас с мјеста запјева: „многаја љета." — Ти си, каже владика, и глас пропио, пјаницо! Ну да богме, пропио си, пјаницо ! Вотку си пио, за то си пјаница. Да сдм пио вино, не бих био пјаница. Све ја то знам. Многом су ме које-чему учили, многом. Веле луда! Не, та ајде ти иаучи. ајде де! Иогле само, погле! тамо један другог грди. Миша више није слушао тог идијотског трабуњања, познавао је врло добро и тај глас и те разговоре ђедове, помјешане с грдњом и пјевањем многаја љета, псалама, крчмар''кијех пјесмама. Дошло му је још теже, још мучније. Све је јасније и јасније појимао, да овдје за-њ живота нема, нити ће га бити; мало час, поњао је да мора што прије ићи, неодгађајући ријешења, само ићи . . . Ал' куда, како, за што да предузме пут тај ? . . . Куда да иде? Како би било у Петроград? Ага од куда новаца за пут? Искати од оца, узети од њега иошљедњу пару? Па, бог зна, и има-ли коју пару? Ко ће дати, ко ће дати? Нред његовијем очима отворила се нантљика дугог пута, пуста, тек овдјеондје на њој засветлуцају салаши, колија, која тек миле, по који јадник, гдје пјешачи. И нема краја томе путу, отегао се једнолик и туробан, на стотине, на хиљаде врста. Ето по њем иду они, ти људи у опанцима и хаљинцими, иду на стотину, на хиљаду врста, иду да траже гдје је боље, гдје лакше могу да добију нара за хљеб насушни, не желе, да буду на терет обитељима, који и без њих гладују. У колико је он бољи од њих ? За што баш у њега да не буде снаге, да се тога пута подухвати ? И зар га се за иста не ће латити? Та није-ли пробао ? Кад је дошао амо, за што не би стигао и тамо у тај Петроград, камо иду стотине и хиљаде људи, да траже посла, да траже своју — срећу ? ... С руског. в.