Stražilovo

325

СТРАЖИЛОВО

326

који незаслепљени величанством њеним разавише заставу преиорођајну, око које ће се покупити сада језгро народа. Само ревностн тих људи има да се принише, што у четрдесетим годинама Словаци стајаху душевно над Чесима.*) Почетак бегае сјајан, по ком се с правом могао очекивати успех у народној ствари. Али ни пуно четрдесет година не беше повољних по млађану културу, по напредовање Словака. У седамдесетим годинама иочиње историја словачке патње. Нећемо да спомињемо спољашње коби, којим подлегагае народ у својим полетима к дугаевном развитку. Иериодична словачка преса јавља у црно уоквиреним листовима пад једног ингатитута за другим, којеподиже и онако сиромашан народ својом дарежљивошћу и пожртвовањем ра.д свог вишег изображавања. Вођи почегае листом да очајавају, омладииа лутагае тамо амо. Раснуђени на све гаиром стране дуго се не прибраше. Много је помогао, да словачка интелигенција клоне, идеализам, који нреузео беше мах у јавном, друнгтвеном и политичпом животу, у разноврсном схватању у васпитању, тако и у практичпим и теоретичним тежњама, а потхрањиван Хегеловом философијом. Читаве куле по ваздуху, читави светови смелих мисли, гато се разројигае одмах у први мах научног рада из пијетистичног мистицисма, сругашпе се једно на друго. На друго.ј страни бејагае реални свет, који, не обзирући се на народну несрећу, пређе на дневни ред. Наступи опадање. У опадању томе заглунуше речи, што их рече Бакон: »Знање је моћ!« Наступи оиасност, да се под притиском непосредног бола, који спопаде махом сву интелигенцију народну, задахнуту идеализмом, неће иаћи илеменитих и узвишепих карактера, који ће испитати своје прилике са свију страна, који ће се узвисити над болом тиме, што ће те нрилике расветљавати. Песници занемише, многих из старог покрљења нестајаше редом. ,,Ого1", једини још белетристични лист у скромном облику, животарио је од лабудових песама заосталих у рукописима. Нема лирике, пема епике, а новелистика упућена на нреводе с чешког. Већ ту бегае и покугаај, да се словачка књижевност баци на темељ чешког културног и језичкограз-

*) В. 1л*;ега6ига па 8,1оуепзкп јЧарза! Јагоз1ау У1бек. V Ргаге 1881 стр. 94. Не треба овде да истичем, да се то односи. једино на чехословенскЈ" продукцију, која се једва могла, бар у оно доба, барабирити с богатом немачком тамо продукцијом.

витка. Алманах један беше већ и поступаоница тому; али се набрзо доказа, да су Словаци сасвим заборавили чешки, а Чеси да су на основу Еант-Хербартовог реализма ударили сасвим другим путем у развитку. Па ни идеја не бегае једна, јер звуци с обе стране беху разни. Крајња потреба народног опстанка није могла да саломи природну тежњу, свима словенским племенима заједничку, тежњу за индивидуализовањем. Сред онгате невоље, што се стисла беше као тегаки облаци над прадедовском поносном Татром, иа притискивагае људима дах, стаде Вајански (Уајапзку) да гаири своје мисли као варпице у облику политичних уводних чланака. Беху то само разбацане мисли, без гаире какве практичне цели, — та, ко би помишљао још и да ствара у оно доба, где је сваки народни покрет угушен у клици! — али на њима беше јасаи лик оригиналног гатила. Живот Вајанског је доста занимљив. Свргаивгаи права, био је писар, војник и адвокат. Као такав игаао је, као што вели Влчек, с Пушкином у руци од једног места до другог, да оснује гдегод себи самосталну адвокатску канцеларију. Већ се иочело било да иоговара у нријатељским круговима, Вајански ће у Русију, да се посвети учитељству. На срећу од млогих остављеног народа не би тако. Његовим способностима највећма је годила журналистика, на коју га врже више воља него случај. Н сам непријатељ празним иричинама даде се свом снагом па озбиљан рад, како би свој народ упутио с пустих илузија на мушки рад. А оне истине, које човек добро схваћа, па ипак тако лако заборавља, да је у стању загладити последице ирошлих грехова и немара само озбнљан, трајан и солидан рад, који снажи дар и моралну снагу, идеална тежња и потпуна нреданост високим смеровима, да је лакоумно проиуштање својих дужности извор беди свег Словенства, — те истине као да суједва у класичним узорима грчке риторике језгровитцје од њега разложене. Поред мушког начипа изражавања одликује се чистим и финим укусом и дубоким знањем. Штил му је јасан, пун боје, једар. Чисто изазива, боде; поткрада му се сарказам, па продире као муња, те светли и убија. Реч му је пре оружје, па му је зато оштрија него округлија. ПГтил је у њега као рељеф, упада у очи. Нзмшнља, ствара изразе, с почетка из руског, којих треба. Загреје се у својој идеји, обрће је и нреврће, исиитује и исцрпи. Сва