Stražilovo

369

370

да ми се није та пјесма баш свидјела, а особито кад узех да је испоређујем са ијесмама руским те врсте. Узалуд сам претраживао по збиркама српских народних пјесама и приповиједака, не бих ли напгао коју згоднију, и тпто се није дало радом постићи, постигох случајем. У пошљедњој години свог опстанка донео је дубровачки 81оутас" у свом 35. броју једну пјесму, коју је прибиљежио неки П. Б. у Неретви. Ево те пјесме: Појашио јунак на дорину, Лојашио преко Босне равне, Преко Босне и Херцеговине. 0 бедрих му ђорда поиграва На је момак ђорди бесједио: „Ој бора ти, оштра ђордо моја, Шта се теби јутрос догодило, Тер се нешто, бона, поиграваш? Ако си се крви ужељела, А ево ти тврду вјеру дајем, Ког јунака на путу сусретнем, Хоћу ш њиме заметиути кавгу, Хоћу њему одрубити главу, И рујне те напојити крвце ..." Иштом момче тако бесједило, Ал 1 ето ти јунак шарца јаше, Па је љему јунак бесједио: ,. г 1у ли мене, момче са дорина, Уклон 1 ми се с пута странпутицом." Одговара момак са дорина: „Чули мене, јунак са шарииа, ЈГјесам јутрос дору појашио, Свакој баби да се клоним с пута!" Кад то очу јунак са шарина, Он допаде .момку на дорину Ту су бритке повадили ђорде; Замахнује јунак са шарина, На пггит чека јунак са дорина, 0 штит јак се поломила ђорда. Замахнује јунак са дорина; Како ми је лако замахнуо, Б'јеле прси бјеше распорио, Распорио јунаку на шарцу; Виде му се б'јеле џигерице И црна му јоштер провирује, Паде јунак на траву зелену. Ал' допаде јунак са дорина, Да ће љему одрубити главу. Ал' му вели из траве јуначе: „„Бора теби, јунак са дорина, Каж' ми право, што ћу те упитат: Откле јеси, од кога ли града, Како свијет кољено ти виче'?"" „Ја сам јунак из Прилипа града. Ево има десет годин дана, Откако ми бабо одишао, Па ни трага, ни о љему гласа; Тер је меке опремила мајка, Да потражим по св'јету 6'јеломе, Не бил' гдјегод мога бабу наш'о, Ја л' му гласа гдјегоди дочуо."

Ал 1 вели му јунак из травице: „„Гром т 1 убио, змије те увјеле, О мој синко, Краљевић Матија, Јер погуби старца, бабу свога, Ја сам јунак Краљевићу Марко!"" Кад то чуо Краљевић Матија, Он отпара рукав са кошуље, Своме баби рану затискује, Па отпаса свиленога паса, Свога бабу добро преиасује, Од бедара до 6'јелих иедара; Па га врже на свога шарина, Поведе га к бијелом Прилипу. Ту дозивље два ећима млада Нека њему ране завидају. Замисао те пјесме иста је, која и у многим руским народним пјесмама о борби Илије Муромца са својим сином, и ако се у неколико разликује у цртању саме борбе. Већ сам једном нагласио, да је она нјесма старија по свом ностанку, која се трагично свршава. Витна разлика између пјесама старијег и новијег ностанка јест, што у првима убија отац сина, а у другим упознају се отац и син и скупа иду кући. Изгледа ми као да је такав свршетак постао под утицајем разнежене романтике, које не налазимо у бугарским, руским, а особито у српским народним пјесмама. А да је трагичан свршетак у тим пјесмама заиста печат старине, видимо из старо-грчких, иранских и ирских народних умотворина. То се исто не може тачно доказати и за старо-немачку пјесму о Хилдибранду, 1 ) јер се изгубио свршетак, али свакако ће бити, да се та старо-немачка пјесма није разликовала од старо-грчке, иранске и ирске. Са овом старо-немачком пјесмом најбоље се иодудара од словенских нјесама руска. Илија Муромац убија свог јуначког сина. Да би надбио син оца, никако се не слаже са назорима руског народа, и као што мал-не све пјесме о њему причају, није било суђено Илији Муромцу, да у боју погине. Чудновато је, да у једној пјесми ступа у борбу кЛи мјесто <;ина, па и њу погуби Илија. 2 ) Иослије овога свакоме мора чудно изгледати, кад наједанпут наиђе на пјесму, гдје се борци измирују. Кад сазнаде Илија, да је младић, с којим се борио, његов син, узима га за бијелу руку и пољуби га, па ће рећи: „Здраво да си, дијете моје мило, ја сам Илија Муромац, твој отац!" Но том одјезде на чилимкоњимау стони Кијев „ко солнишку, ко Владимиру", који их радосно дочека и почасти, и гдје осташе два мјесеца дана у . ') С. XV. М. Отет „Оав НМеђгагкЈзНесЈ." — К Ми11епћо1Г ип<1 Зсћегег „СепктаЛег с1еи(;8оћег Роезге ипс1 Ргова аиа с!ет VIII.—XII. Јаћгћип(1ег1." — 6оес1еске „вгип<1пзг с1ег Ое5сћ1сћ(;е <1ег (ЈеиЈзсћеп Бхсћкип# аи« <1оп СЈиеНеп." 2 ) II. Н. Рибников. Пјесмо 1. кљига. 66—75. стр.—ХилФердинг „Он^жскин 6 улин \*" 401—468 стр.