Stražilovo

371

ОТРАЖИЛОВО

372

друштву са осталим ваљаним јунацима и храбром јунакињом (свакако матером Илијиног сина. 1 ) С овом ијесмом подудара се мал-не са свим једна друга пјесма, само се у том разликују, што се у овој боре „два брата, до два краљевића". Ови кад се унознају, полазе скупа својој матери. Иретпошљедњој руској пјесми одговара српска пјесма ш Неретве. Еао год што су многе њима сродне пјесме — а особито немачке — млађег поријекла, тако су и ове двије. У њемачкој причи о Вилкину или Тидрексу (из прне половине XIII. века,) има епизода, у којој је изнесена борба Хилдибранда са Алибрандом (гл. 400—409). Хилдибранд се враћа у своју отаџбину. Кад је био већ близу својих дворова, ал' изиђе му на сусрет јунак на бијелом коњу и у бијело одјевеи. Заметоше борбу и поломише копља један другом о гатит. Сад скочи старији са коња и маши се мача, а то исто учини и млађи. Били се, док се не уморише. Сад ће да запита Алибранд: „Ко је тај старац, што ми се тако дуго опире ? Реци, ко си, па положи орузкје, ако ти је живот мио. Не оклијевај, јер можеш се покајати." На то ће Хилдибранд: „Ако ти је стало до мог имена, а ти најприје реци, ко си ти и од куда си, те прије него се растанемо, положи оружје. Не ћеш ли милом, а ти ћеш силом!" Опет поскочигае и борба отпоче по други пут, и то много жсгаћа. Кад се уморили, опет питају један другог за име, но узалуд, јер неће да рекне ни старији, а ни млађи. Борба поче и ио трећи пут, и то још жешће. Старац приђе младићу и довати га мачем тако снажно по бедру, да овом поклече нога. Сад ће рећи Алибранд: „ево ти мо.ј мач, јер видим да си ме побиједио." Старац да довати мач, а онај изманувпш хтједе му одсјећи руку, но овај подмете вјешто гатит, па рече: „Тако сјећи научио си можда од своје жене. а не од оца" и оборив га на тле, клече на њ и упре мумачу прса, па настави: „одмах кажи, ко си и од куда си, јер ћеш погинути." Алибранд још једнако ћути. Хилдибранд опет запита: „Ако мислиш не погинути, одмах реци, јеси ли ти мој син Алибранд?" НапогаЉетку проговори онај: „Ако си ти Хилдибранд, мој отац, а ја сам Алибранд, твој син!" Сад га пусти Хилдибранд и он устаде, па се пољубише, посјсдоше добре коње и одјездигае кући. Мати Алибрандова изађо им у сретање, а кад виђе, да јој је син крвав, заплака се и упита, ко га је ранио, и ко је његои пратиЛац. А кад син рече,

1 ). Киријевски. Прилози за VI!. књ. пјесама, 1—7. сгр. (СвриЈ

да га рана не боли и да га је ранио његов пратилац — отац Хилдибранд — а она се зарадова сину и супругу. 1 ) Што је овдје у прози испричано, то је доцније пјесма опјевала. Та пјесма сачувана је у разним облицима и била је доцније преведена на дански. И у пјесми приказана је борба оца са сином, а кад се упознаше, опријатељише се и син води оца својој мајци Ути, а ова им се здраво обрадује. У погледу испоређења важнија је по српску нјесму од ове њемачке средњо-грчка о Андрониковом сину. Сарацени пустогаећи заробе Андроникову жену, која је већ девети мјесец носила под срцем чедо. Она роди дијете у тамници и одоји га у веригама. Кад му је било година дана, већ је пасао мач, а кад навргаи другу, ватао се копља, треће пак године дорасте до јунака. Слава о његовом јунаштву рагачула се. Никога се није бојао. Доведоше му вранца, ои га усједе и одјагаи у планину, гдје се обично Сарацени надскакивали. „Толико би и жене могле скочити! . . . Дед, вежите ме тројим веригама, на очи ми свежите троструку мараму, метните ми нарамена. брава од три центе, а ноге ми окујте у тешке синцире — па да видите, како скачу Ромејци јунаци." Што рече, то и учинише — а ои раскинувши све споне прескочи девет сараценских вранаца и скочи на десетог, на свога. Кад се вратио из планине, рече му мати : „Сине, кад пођега оцу своме, пази на ово, јпто ћу ти сад рећи. У свију су чадори црвени, само је његов црн. Не силази са коња, док ти се трипут не закуну." Он послугаа материучини, како му рече. По други пут појаши вранца и сиђе у поље, гдје угледа саме црвене чадоре, а међу њима једаН црн — чадор свог оца. Пободе коња и за тили час би код црног чадора. Изиђе Андроник и љутит се продере на дерана, велећи му, да сиђе са вранца. Запитаће га Андроник: „Лудо дијете, реци, ког си рода и племена и ко су ти родитељи?" „Док ми се трипут не закунеш, не скиде ме нико с коња." Кад видје Андроник, да му наговарање не поможе, задовољи дјетињој жељи, а овај сиђе. Поново упитан, ког је рода и племена, рече, да је Андроников син, који је рођен и одрањен у веригама. Андроник га мило погледа и расплакавши се огрли га, благодарећи небу, да се опет здраво нађоше. *) Отш1т. „1Не (1еи1ззсће НеМепза^е „пј. 23. —. А. Казгтапп „В1е с1еи1;зсће НеНепзад - е "II. 640 — 644. 1в се.)