Stražilovo

359

СТРАЖИЛОВО

360

кумови, сви су увидили, да ја имам за то дара. ,Онда је баш бога ми штета, што се жеља вашег стрица није испунила,' примети она, а тако ме погледа, као да јој је на језику да ми каже: баш си нрави лудак." „Али реди ми, молим те, како си и могао тако лудо говорити?" упита Марко. „Е него, тек нисам смео заборавити на своју улогу," одговори му Лаза. „ Али молим те, немој ме више прекидати, већ слушај даље: ,Како да није штета, одговорим ја на њену примедбу. Е, али шта ћемо, кад сам се ја у несрећан дан родио. Таман кад је требало да пођем на велике школе, а мој добри стриц умре. Чим се десила та несрећа, одмах је био мој рачун готов, јер мој јадни отац био је тако сирома, да ме је једва могао заранити хлебом, и одевати ме. И тако ми није остало друго, него да идем на занат. Али то ми се није баш тако свидило; па овамо онамо, доста то, да се ја решим на то, да будем келнер.' ,А где сте били пре него што сте дошли овамо?' ,У Т.' ,Т1а како вам се свиди овде?' ,Никако. Већ сам наумио да сутра откажем, а прекосутра ћу да се опет вратим у Т. Тек опет је тамо за мене боље.' ,Па што се нисте одали на изучавање језика? Можда би ту могли доћи до чега ?' рече она, а ја јој са погледа прочитам, да ми се руга. Али крај свег тога ја сам се чинио невешт иа јој одговорим: ,Та то сам сад баш и наумио. Прво ћу да учим француски.' ,Дакле француски не знате?' ,Не знам,' лагао сам ја. ,Да збиља, та ви већ рекосте, да знате само мађарски и немачки.' Таман је она то рекла, али врата се отворише и у собу уђе нека женска. Била је огрнута у црн дугачак огртач, а око главе је обвила црн густ вео, да су јој се једва очи видиле. Одмах сам видио, да је то пријатељица, коју чека

мо,]а лепоЈка, јер, чим је ушла, рекла јој је : где си ако бога знаш? Али ова мора да се зачудила, што је мене нашла у соби; јер чим је ушла, застала је, па не скидајући вела с главе, гледала је час на мене а час на своју другу. ,Не брини се' рече јој моја лепојка француски, а и не сања, да ја све разумем, ,то је само келнер, иначе највећи лудак на свету.' Сад је мало фалило, што ја нисам прснуо у смеј. ,Ја ћу се,' настави она ,и даље разговарати с њиме, вредно је, да га и ти познаш. Ах, нази, молим те, немој да се засмејеш.' ,Али ако нас позна.' ,Не води бриге, та он је тек од јуче у овој гостионици, а биће овде само још сутра.' ,То је шта друго,' рече та у црнини па скиде с главе вео, а ја видим, да је и она доста лепа нлавуша, али тек се не би могла ни сравнити с мојом лепојком. ,'Зачудила си се,' поче сад опет она српски, ,што.нисам сама;та баш волем, што је овај човек наишао, јер ти си толико остала, да ми је је већ било дуго време. Али гле, та треба да ти га прикажем. То је, видиш, један несрећан младић, који би, да му је стриц остао жив, био доктор, јер су сви чланови његове породице, сви суседи и кумови, увидили, да има за то дара; али на несрећу стриц, који би, га био школовао, умре, па уместо доктора постао је на жалост келнер.' Све је то говорила неким декламаторским тоном и то најозбиљније, али ја сам видио, да је много труда стало, да не прсне у смеј. Но њеној пријатељици мора да мање испада за руком, да се претвара, јер се одмах окренула прозору, да бајаги гледа месечину, а ја видим, како јој се рамена тресу од смеја. ,Али збиља,' настави моја плавуша, ви ми не рекосте како се зовете.' ,Јован Цветић,' слажем ја и дубоко се поклоним". (Наставиће се.'

А П

0 с т (ПЕТЕФИ.)

0 л.

XV.

едно по Једно породица уста : Отац, који је лег'о најкашње, Уст'о је први, мати пак за њим П синчић старији. А одојче ? То с' још не буди, још дубоко спи , Брат, отац, мајка, лако ступају На прстима, и само шапућу, Да не би чеду сан покварили. 0 добри брате и родитељи! Што шапућете, на што тихи ход? Лупајте, ударајте, Вичите, ништа с' не бојте!...

Одојче не ћете пробудити, Јер не мож' чути ко је — умрво. Шта осећаше, шта мож' осећати Отац, кад види мртав пород свој ? А шта ли онај родитељ, Коме је плод од глади умрво, Невини, нежни плод? Да ми сву снагу своје деснице У моју руку сад улије бог, Би'-л и тад знао оиисати бол, Који је срце мајке сиротне Са тисућу ноката растрз'о ?