Stražilovo

357

СТРАЖИЛОВО

358

И душица се диже Са црне земље гор, И јкроз ноћ тиху, нему, Небесни јекну хор: „Слава ва вишњих богу Па веки као сад, Међ нама нек је вшпе Анђедак један м.тад! Не плач'те за њом доле, Утар'те суза лет, Душица љена мила Анђелски поста цвет!" Такви се гласи чутпе Са плавих висина:

0, збогом, дете драго Из плачних долина! Са земље ти се крете, Ах, зашто нисмо ми; Требаше, мили цвете, Да овде цватиш ти! Ил ти је тако брзо Додио земни свет? 0, Вечни, ти сахрани Невини овај цвет! Нек цвета тамо, где га Анђелак доводи, И у сну нек нас тужне Са неба походи! Драг. Ј. ИлијЈ.

ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА.

(Наставак.) „Затекао сам је, где стоји код прозора; отуда сам закључио, да са великим нестрпљењем чека своју пријатељицу. Узмем жигице, запалим једну, па брзо почнем разгледати ио соби, не бих ли спазио лампу; али ми она на срећу поможе: Дампа је', рече, ,на сголу, ја сам је амо донела, јер сам хтела да је сама припалим.' ,1)ило вам је зацело дуго чекати,' извиаавао сам се ја, ,али опростите ми, задржао сам се мало послом.' Док сам то говорио, већ је лампа била припаљена, Погледам је и — али шта ваздан да ти говорим о н>ој! Еажем ти, да никад нисам видио дивнијег створа. Чим сам ја припалио лампу, окрете се она неком отвореном путничком сандуку, и поче по њему нешто тражити и преметати, а о мени је баш толико бриге водила, као да ме није ту ни било. Али сам тим б >ље ја могао гледати њу. У један мах окрете се она мени. ,3ар сте ви још ту ?' рече, као бајаги да не зна, да ја нисам изишао. ,Ту сам', одговорим јој, ,чекам на даље заповести.' Двала, више ми ништа не треба. Сад можете ићи.' ,А вашој госпођи пријатељици, можда ће што њој требати ?' Она ме чудновато погледа. ,Неће ии њој, а најпосле ко зна, кад ће се она вратити. Већ сам се поплашила, да није намене заборавила,' дода мало срдито, ,али ако она што усхте, ја ћу вас већ звати.' ,Па ја могу, ако дозволите, мало причекати,' усудим се ја рећи, и погледам је молећи, како сам само могао и умео. ,А ваш посао ? Зар ви сад немате другог посла?' — ,Немам. Знате, ја сам тек од јутрос овде у кавани, па данас још не почињем баш прави посао.' Она ме погледа својим

великим плавим очима, а на лику као да јој одсину нека ванредна мисао. ,Требате ли можда воде?' запитам даље, па пођем бајаги да изађем. ,Хвала,' одговори она, .онај момак, што је био овде ире вас, налио је пуну боцу. Него,' настави, а ја видим да је рада да се самном разговара, ,реците ми, како је то, да ви као Србин — јер да сте Србин то и не сумњам' — ,Погодили сте.' упаднем јој у реч. ,Да, дакле као што рекох, да сте ви као Србин добили службу у овом сасвим мађарском хотелу, јер ја сам приметила, да су у овом хотелу сви остали момци, са којима сам ја говорила, Мађари. Па и сам ваш газда је Мађар.' ,Па то је врло лако погодити,' одговорим јој ја. ,Треба да знате,' почнем се хвалити, ,да ја мађарски тако добро говорим као да сам прави Мађар; јер знате, ја сам вам од вајкада имао дара за учење страних језика.' ,Па које све језике говорите?' ,Осим срнског мађарски и немачки." Она ме иогледа, па се онда крадом насмеја, ал то смејање није се мом оку омакло. Она је без сумњо мислила, да ћу ја бар седам језика наређати, с тога ми је ваљда и рекла: ,0, то је штета, што нисте још који језик учили.' ,Е знате,' хвалио сам се даље, ,ја сам имао стрица, који је, док сам ја био мали, увек говорио мом оцу: Неро, знате мој покојни отац звао се Пера, Перо, говорио је мој стриц, ,твог јединца морамо школовати, та штета би било, да се такав бистар деран забатали.' Па онда би ме узео на крило, па би ми дуго говорио о том, како ћу ја, кад будем велики, -бити доктор. И то он није говорио бадава, јер знате, сав наш род, наши суседи и