Stražilovo

683

СТРАЖИЛОВО

684

суво грожђе етоји; биле су празне; али оне, где су књиге, биле су пуне, натучене. Грк Неца је био онај стари, родољубиви скупљач пренумераиата, онај најбољи брат сиромашних књижевника. Готово све своје новце улагао је у књиге. Само да му тај еспап прође, примао је он наруџбине за књиге без готовине: да те, вели, упишем за претплатника па ћеш платити после. Он је издавачу напред од свога све потпунце послао а сам је Вог зна како кубурио, док је књиге распачао и своје новце саставио. Често му и то није могло да буде. Тако се мало по мало накупило у њега толико књига, да их није било више у гдекојој библиотеци. Но од тих књига имао је грк Неца ипак лепу хасну. ћерка му је све прочитала и проштудирала па је тако била најученије чељаде у читавој околини. Те су је књиге толико уразумиле, да јој то није ништа тешко било, поћи за проста но иначе лепа, ваљана и паметна момка паорска. Јова је заиста био драги камен али неотесан. Није дакле чудо, што је Стана чича-Јовина умела, као што смо у почетку ове нриповетке видили, онако паметно да казује, где би коло сеоско требало да игра, а много се од ње и чича Јова дотерао. Но да се вратимо чича-Јови с приповетком: Бог је чича-Јови дао те је свачега имао као и отац му. Од њега није било у селу бољега газде. Са поштења и чиста срца свога и отворене речи своје био је и ван свога места уважен. У месту његовом више су га пута бирали за кнеза; али је он плаћао алдумаш да не буде а не да буде кнез. Он се никад није хтео кнежевске, столице примити. „Моја тврђе стоји него киежева. Сеоска кућа, то је свачија кућа и кнез је свачији човек а ја хоћу да будем сам свој газда", говорио је чича Јова. Ч и ч а-Ј о в и н а ч а р а п а. Но да ипак селу послужи, био је чича Јова дуго времена тутор црквени. Он није знао читати и писати, али су његови рачуни увек најбољи били. Кадгод је он био тутор, увек је цркви највише долазило. Кад је чича Јова постао тутором, није своје новце мешао са црквеним, него је узео .једну чарапу и кад је пгто примио, он је у ту чарапу мећао, а кад је што требало издати, он је из ње вадио. Тако је радио од ночетка до краја године па кад је крај

дошао, он је однео у општину чарапу, метуо је иа сто, па је рекао попи и цоглаварима : ево вам могарачуна. И ни дотле ни после ни из каквог протокола није се могао бољи рачун ухватити него из те чарапе. У никаквој вертхајмовој каси не би новац сигурнији био него у тој чарапи; јер у тој каси чичаЈовиној никад није било ни више ни мање новаца него колико треба. Могао си у по дана или у по ноћи прегледати његову касу, увек си је нашао у реду. Једаред је само млађи тутор, тутор школован, који је водио рачуне црквене, направио мањи рачун, дабогме, с грешном намером, да сувишак с чича-Јовом подели. Чича Јова је донео чарапу и истресао из ње новце. Пребројало се и иашло, да има више две стотине форината. — То је твоје, чича-Јово, вели му млађи тутор. — Није то моје, то је црквено, каже чича Јова. — Та ето рачун показује тако. — Ако твој рачун лаже, моја чарапа не лаже. Од то је доба пазио сваки млађи тутор, да се његов рачун подудара са чича-Јовином чарапомј те тако је носле тога говорило се у томе селу за поштена, акуратна тутора и касира : акуратан и поштен као чича-Јовина чарапа. Ко би дакле т> још могао и мислити, да ће чича Јова не само сину повлађивати да краде, него још и сам пристати с њиме на то, да украду и поједу комшинску јуницу. Е шта ћемо, чудна су времена настала, данас јаја какоћу а кокошке ћуте, данас старији иду за млађима па видили ови или слепи били. Ново доба, нова начела. Кадгод је била крађа срамота, данас је „хирошаг", дика. Кадгод је лопов био нитков а данае се вели: то је мајстор. Што .је кадгод била лаж, данас је политика. Ког су кадгод звали варалицом, то је данас дипломата. Што је кадгод била искреност, данас је лудост. Што је ко препреденији, тим је виђенији. Данас је доба вештине, од белог се прави црно, од црног бело, опсена, сама опсена, такав је дух времена, па тако се дао и чича Јова опсенити и ударио је синовљим трагом. Но је ли ончињен чича-Јова или не, то се сад не тражи, но тражи се само згодна прилика, како ће се до јунице суседове доћи. А та је прилика и сама наишла на зато ћемо даље о њој да причамо. _ (Наставиће се.)

Г0СПОТ>ИЦИ Н*.

о вољи своЈе судое клете, Протоњен стратаном буром зла, А мислећ' на вас, мило дете, Из даљине вам пишем ја.

Ј збиља, на то немам право, А.Г ви ћете ми дати сад, Моје је право одн'о ђаво, А обазривост — бол и јад