Stražilovo

783

СТРАЖИЛОВО

784

Понда што ћу ? . . . Љубићу је, Да не може говорити! »/и 1861. у П. Понда мора да је и њега зажегла плавојка великоварошка; па да видимо, како је угасио тешку ватру: Око плаво! , , , Да ти знадеш, срце из недара, Какве боље плаво око ствара; Какав пак'о у грудима жари, Како су му страховити чари: Очи плаве ти би ископала, На судиште мени би их дала! Ал' и ја бих моје ископао, Теби бих их место твојих дао, А твоје бих себи задржао; Твојим оком тебе бих гледао, А да тако и у твојих груди, К'о у мојих пако се пробуди. Нећеш, душо, сагорети моћи; Хоћеш само? — Ја ћу ти иомоћи! Мамећ' пламен, љубићу ти уста, Нека мене жеже ватра пуста! Па да бих је угасио свуди Стискаћу те, стискати на груди! Мојој ватри одмоћи ћу лако •11,рно вино угасиће пак'о! (У тколи). 6 /б 1861 у Пешти. У школи зар'?! — Али немојмо се чудити. Како је то било, рећи ће нам ова враголанка: Моја драга . . . Моја драга зкељу каза, Да ј' научим, како с' љуби. Ту се време бар не губи, Хај на пос'о, учитељу! Учи драга брзо, лако Тај бар занат схваћа свако Обгрли је обадвема, Понда цмокни ево вако! Ал', јау тужан, сад би рада Да ј' одучим од заната! Говорио њојзи тата, Да је зато јоште млада. „Драго дете! — Научити „То је пос'о учитеља; „То је само њина жеља! —• „ Одучити ?! — Не мож' бити !! У Пешти (у школи); 8 / в 1861 Сад свако види, зашто је у школи певао песме;јер га је све нодсећало на његово учите-

љевање, а у далеко занимљивијем предмету, у много лепшој школи. Да испишем још једну, најбољу песмицу Трифковићеву, која ће нас уверити о великом дару његовом, а то је ова: Д а р и. Седила су три сива сокола, Седила су око пуна стола: Соко сиви Краљевићу Марко, Узањ Милош, Српству сунце јарко, До тог тића Реља од Пазара, Јуначина, што му нема пара. Седили су, рујна винца пили, Па уз винце тихо беседили. Служило их ђаче самоуче, Служило их, да му длани буче! Како не би? Кад не точи чаше, 1>ећ бокале још грђе нег наше! Ал ће Реља, јунак, да говори: „Браћо моја, лепо ђаче двори, „Кога двори, ваља њему знати!" Па са главе калпак домашио, Из челенке неро извадио: „На ти пера из орлових крили, „Кад успишеш, нека ти се мили!" На то Милош, још мудрија глава, Свиленога одера рукава: „На ти рукав, па пиши по свили, „ Кад успишеш, нека ти се мили!" ћути Марко, мрка брка глади, Из свог џепа кесу ђаку вади: Била ј', кажу, од сувога злата, А у њојзи стотина дуката. * * * Давно ђаче неро нокварило, Давно свилу исписало било Од дуката не оста ни паре, Оста само оне кесе старе. Ми потомци њу јоште имамо, П1тета грдна, што је иразна само! 10 / 2 1861. За ову песму не вели, да ју је певао у школи; а и биће да није. Десети фебруар 1861. мора да је пао у четвртак, кад није било школе, јер носи на себи печат дубљих мисли. Како било, — иажљиви и обавештени читаоци ових Јгесама мора да су из даљине причули жубор оног силовитог вира, из кога доцније потекоше шаљиве игре Трифковићеве. Још ћу да речем коју о снољности ове бележнице. То вам је мала и неугледпа књижица, птто мо-