Stražilovo

787

ОТРАЖИЛОВО

788

забуну; она не зна, ког уверавања да се држи, кад се оба баш дијаметрадно разилазе; не зна, ком да поверује, те се неко време колеба, док јој се не досади гнусан начин и једног и другог критичара, те, на штету саме књижевности, иеће о делу ништа ни да зна. Е на тај се начин отуђује свет од читања, и то врло драговољно, јер има изговора, ако и слабог, да не купује књиге, које таман излазе на свет, већ се придржава старијих књижевних дела, која су већ захватила чврстог корена и у књижевности и у публиди. И сад долазимо на тугаљиво место сваке савремене критике. Публика се дакле придржава опробаиих дела! Добро. Али како да се та дела одржала? Како су могла захватити корена? Та ми знамо врло добро, да је за време њиховог постанка било критичара, који су тим делима одрицали сваку вредност, који се нису страшили ни од најгаднијих средстава, да их угуше у клици, и да су у своје доба доникле и успевали! Публика у оно доба није знала, на чијој је страни правица, на пишчевој или на критичаревој, и, по конкретним примерима у садашњости, чисто је пре нагињала критичарима него писцима. Од куд дакле те појаве, да дела постоје и данас, и да добротворно утичу на сав свет? Критика је у своје добаказала, да дело не ваља и да је и његова појава излишна и штетна — а дело је опет ту, и то са свом важношћу своје ваљаности. Где лежи дакле кривица? У делу или у критици ? Држим, да се то и само каже. У критици, јер та није била савесна, била је лична, партајска, али китњаста, звучиа, приступачнија и јефтинија. Ко сад бере бриге о тадашњим критичарима! Нико, ама баш нико, осим можда који садашњи критичар, који и нехотице иде за тим, да упадне у сличну судбу, те да га после неког времена тако исто забораве, као и образац му, негдашњег критичара. Да је негда било тако, види се и ио том, шт > се ваљана критичка дела одржала и до данашњег дана, те важе као класички производи. Али ти критичари узели су свој позив озбиљно; њих није на писање навела партајска страст, нит су њима речи диктирали лични обзири. Они се држали истине, њу су исиоведали и тумачили, а ми знамо, да се с том заставом у руци мора доћи до иобеде и до признања. Она дела, која су ти критичари повољно оцењивали, постоје и данас у пуном сјају свом, она пак, којима су одрекли сваку вредност, разнеојеветар на све стране, те им данас нема ни трага ни гласа, — исго тако, као и оним критикама, којима је скривена девиза била неистина а основа површност, подстрека пак лична или партајска.

Није ми ни на крај памети, да сву кривицу наших књижевних ненрилика срушим на критику и критичаре. Многи књижевни производи такве су врсте, да би од веће користи били, да нису света никад ни угледали. Та дело нобуђује на критику. Али о свем том биће разговора доцније. * Што сам горе рекао, тиче се у главном сваке књижевности, на и наше, ако се и ова не може баш похвалити дубоком старошћу. Али наша књижевност има садашњости, и дела, која сад излазе на свет, доживеће своје године или ће у борби за опстанак нестати са површине књижевности. Доцнији нараштај имаће прилике, да неутрално прати развитак књижевности и борбу у њој, те ће моћи непристрасно пресудити, које дело заслужује да довека живи, а које не, — тако исто, као што је садашњи нараштај у страних, напреднијих народа изрекао свој суд о књижевним делима својих предака. Савременици дају се често завести од личних или других побуда, и мало је њих, који самостално и објективно иду за тим, да ком делу пронађу праву суштину, да се уживе у њу, те тако да изрекну свој суд о њему. Већином се држе туђег мњења, јер им је тако уштеђен труд задубити се у дело, олакшан им је тежак посао мишљења на још чак и самосталног, те радије иристају уз готов посао, него да троше своје време и свој зној на испитивање књижевних нојава. Али тако је свугде, па онда није ни чудо, што је тако и у нас, у нас, који смо тек у развитку, те лакше примамо пороке и недостатке, него врлину. Људи смо, па као такви носимо у себи обележје вечитог промењивања, сад напред, сад натраг, сад боље, сад горе. Новина хоће да нас у први мах заведе, и у тој струји готови смо да таманимо све досадашње; само што је у нас та велика опасност, што хоћемо у скоку да постигнемо оно, до чега су други иароди долазили корак по корак. Тако можемо лако сломити врат, и ако се то деси, онда смо сами криви. Из људске коже не можемо никуд, те морамо дакле тако радити, како нам је од природе прописано; сваки скок странпутицом светиће се нама самим, и после многог времена мораће нотомци наши да почну тамо, где смо требали почети ми. Само што се на тај начин губи скуиоцено време, које паметнији народи боље употребљују, зидајући најпре поуздан и чврст темељ, да на њему дижу зграду, какву им је драго. У нас се пак хоће да зида зграда на лабавој и ништавој осиови — не треба се онда чудити, што је и поветарац сруши а олуј разнесе на све сгране. Ми грамзимо за напретком; али, гледећи све напред, не видимо пут пред собом, ни сметње, које су на