Stražilovo

823

СТРАЖИЛОВО

824

стала па гледи у човека, а после се тромо даље одшуња. По]| је била мрачна а шума тамна, те се није могао сваки зрачак месечев украсти у њу. По вазДУ Х У су летиле светле ситне бубиде. Пре је Сила ватала ове, и задевала их у косу, као неки венац. Како ли је била лепа са тим светлим заром око главе! При овој мисли јаче закуца заљубљено срце у -Јојовим грудма те је скрштеним рукама молио свемогућег Духа, да му буде на помоћи па да му расветли ум, да изнађе, чиме би могао спасти ббно дете. И већ му се учини као да види, како се са руменим обрашчићима игра у крилу мајке своје, а њу опет он држи у наручју па сви троје живе сретно и задовољно. Тако је сневао, кад наједанпут севну и муња нројури преко неба ; муња, та небеска ватра. Јбјо се сети, како се и он поплашио, кад је муња једанпут ударила у суво стабло па га запалила; како се они сви устравили гледајући, како се пламен лелуја по ваздуху, и тек кад је само жеравица остала, онда су смели да му се приближе. Како је то било топло, као летње сунце! Један сусед је хтео да опипа то чудовиште, али .једва је турио руку унутра, тако је почео јаукати и урлати, да су га остали бацили с брега доле. Ватру је после угасио пљусак. Сад је Јбјо о том размишљао, како би добро било, кад би се таква благодетна ватра могла и у пећину унети, кад би се могла сачувати од кише, да је не угаси, кад би се могло пазити на њу и подстицати је сувим гранчицама, да никад више не згасне. Пријатна топлота од ватре опет би улила живота у дете. Дух врућине би надвладао Духа ладноће и Силино би дете наново оживило. Кад је погледао горе к небу, завидио му је, што има сјајне звезде. Кад би му само једну дало! Та колико их има тамо горе! Искао је само једну, ма и најмању, да је унесе у своју иећину па да наложи ватру њоме. Ни сунце не може бити друго ништа, него место, где Велики Дух држи своју ватру, па се поред ње не греје сам он, него цео свет. 0, та нема ти над ватром, над топлотом! И Силино се дете боље осећа, кад лежи на сунцу, али ноћу највише пати од грозне зиме, која у пећини влада. Тако је Јбјо премишљао, док га уморена не савлада сан; лагано му је санак свео капке преко очију и оборио га на меком мирисавом лежају. Свемогући му је послао неколико зрачака од звезде, да му у сан уплету небеску тајну, па кад тајну сазна, биће срећан и увеличаће цело своје племе; вредност јој се не да наплатити, благо, које крије у себи милијоне чуда, и кад се хиљадама буду нагомилале године над матером земљом, људско ће

племе све нова и нова чуда налазити помоћу ватре. Јбјо је чудне снове снио. Небеска нека рука пружила се измеђ облака, узела је његову тешку брадву од камена, па је њоме силно ударила стену; иза ударца скочиле су варнице из камена, осетио је у тај мах благу топлоту, од радости је кликнуо, стресао се и пробудио. Још под утицајем сна зграби своју брадву и свом снагом удари у камен; али пламен није избио, него се зачу врисак Силин, која се била уплашила од необичне ларме. Као кад се пуста река излије над равницом, тако се изли гњев и очајање у Јбјовој души. Као дивља звер је почео ударати у камен, да му се освети, што се узалуд мучи. Јака лупа пробуди и Калара иза сна; мислио је да његову ћупу лупају. Скочи и прва му је помисао била, да бега. Куда? — занита га разум. Викне Јбјово име, али је постеља Јбјова била празна. Онда нагне бегати, јер се луна непрестано чула. Није пазио, откуд долазе гласи, уздао се у своје ноге а ове га доведоше до Силине пећине. — Шта ти је, господару? — изусти, кад виде помамнога човека. Да ли зао дух уђе у твоју мишицу? Или зар нема више дивљих зверова, те камен овај тучеш немилице? Гле, гле само! Иза твојих удараца излећу ситне сјајне бубице из камена! Једна је пала ту у траву; чекај да је ухватим за Силино дете. Кад је чуо име Силино, као обично стиша се гњев Јбјов; спусти подигнуту руку и очајно је гледао: шта купи Калар по земљи! — Ово није бубица! Погле, Јбјо, шта може бити? Јбјо се нагне и лице му се зажари, очи му се напуне суза: видио је што је тражио. Парченце труда захватило је ватре од варнице, труд се усијао и почео димити: пред њим је лезкао небески дар. Брзо метне на труд суве траве; ветрић му је помагао; мећао је суве гранчице и ватра ноче ширити своју умилну топлоту. Срце му је од радости јако куцало, кад је са парчетом жеравице ушао у пећину Силииу. Жена и дете се поплашише. Али кад Јбјо у пећини наложи ватру, светлост и топлота зажарише лице болесног детета и док је зверало у ново чудо, није осећало бол: топлота му изгони смртну хладноћу из тела. Наскоро му се поврати румен у лице и Сила се иресели у Јбјову пећину. Онамо им је Калар помагао уваљати и велики камен, из којег је прва варница искочила. Тај камен постаде огњиштем, које је Сила сваки дан увенчавала свежим цвећем и сви су га