Stražilovo

821

сности; скочи на свога непријатеља а страх му улије необичну снагу у мишице. Удари Јбја по руди и овај испусти тешко орузкје, али се од силних удараца снажне песпице није умео бранити. Најпосле је морао увидити, да му је противник куд и камо јачи од њега и да ће га савладати. Тада сагне своју крваву главу и падне на колена пред Јбјом. — Уби ме, ако хоћеш, — стењао је, — у власти ти је, али какву ћеш хасну имати отуд! Калар нема ништа под небом, а ова пећина је гора од твоје. Мрзио сам те и похарао, истина, али ме је твоја тешка рука љуто казнила за то. Нека буде доста, узми све натраг, што је твоје, и онрости сиротом Калару. — Дивљаче ! Сад ме, је ли, преклињеш, јер увиђаш, да ми не можеш ништа наудити? Али нећеш добити милости; уништићу те, мајмуне штетни, да буде за увек осигурано од твојих обесних нападаја гњездо моје тичице, које би можда и други пут опљаЧкао, кад ја нисам код куће. — Никад више, Јбјо, никад! Сад сам увидио, да си јачи од мене а и паметнији, јер си умео да нронађеш онога, који ти је штету нанео. Узми ме под заштиту одсад, верно ћу те служити; дај ми јести и заповедај ми. Калар ће показати, да уме и добар бити, само се сад смилуј. Ја ћу те сматрати, као да си ми живот спасао, јер је сад у твојим рукама; молим те, дај ми га натраг. — Одлази, кукавицо! — рече Јбјо, окрене лице од њега и одгурне га ногом. — Одлази и покупи све, што си ми украо па донеси све у моју пећину. А после, од сутра, кад сване, чувај се, да те не видим више у овом крају, јер ћу ти одсећи руку, ако видим, да кидаш воће са дрвећа, и гурнућу те у реку па ћеш из ње пити ; мораш се чистити одавде; не смеш се ранити у мојој близини, крадљивче, који ниси ни од какве хасне, само чиниш штете својим садруговима. — Немој ме терати одавде; допусти ми, да поправим погрешку своју; бићу ти веран, служићу тебе и твоју Силу; у зеленом ћу јој лишћу доносити црвеног воћа и чисте, бистре воде са извора; удеваћу јој у коштану иглу кожу, кад шије, изрезаћу јој оштром мојом каменом бритвом дивљу кожу, кад усхте покрити њоме своје леио тело; љуљаћу јој плачно дете на рукама, па ћу му доносити беле ситне рибице и жуте тичице из гњезда, да се болесник радује и научи смејати. — I Граштам Ти, јер си ми Силу споменуо! Ти ћеш јој служити, док узможеш ноге дизати, доз узможеш мицати рукама; бар ће и од тебе неко имати користи, те нећеш бити земљи тежак. Одлази дакле, покупи све и смести све лепо у мојој пећини.

822

На ове речи милости Калар наслони обе руке на земљу, подиже ноге горе а главу доле, трипут се преврну, затим скочи и поче се смејати; смеј му је био налик на хрзање, тако да се наиољу мајмуни пробудили и почели дерати се и скакати са гране на грану, мислећи да њих ко гони; мислили су, да их каква грдна животиња смотрила па од радости даје тако грозне гласе од себе. — Још могу живити? Нећеш ме убити? Лепо! Нека ти свемогући даде много радости; дао ти, да још много пута уживаш самном заједно у сунцу, кад се рађа! Да леп ти је овај живот! Страх ме помислити, да је тако мало фалило па да га изгубим. Хвала ти, што си ми га повратио! Ето тако је изливао своје осећаје ирви слуга пред господарем својим, док је скупио ствари и лепо их понамештао на старо место. Затим је легао на меку маховину пред улазом у пећину и како се нод заштитом Јбјовом осећао сасвим сигуран, тако је дубоко заспао, да га је одјек у бреговима једва могао стићи у хркању. Јбјо није легао. Потражио је Силу; она је још била будна, бдила је над боним чедом својим. Сирома мали болесник јако се натио. Мали зубићи све су му цвокотали од унутарње зиме, која му је цело тело тресла. Мати је све метла на њега, штогод је имала, и дахом својим хтела је да га загреје. Кад је Јбјо ушао к њој, из Силиних очију капале су крупне сузе низ образе. — Шта си ми донео? — запита опа. — Шта си пронашао за моје дете? Погле га само, како се пати, како су му удови хладии. 0, кад би га још једном могла загрејати; кад бих га могла у животу сачувати, срећа моја., радост моја била би бескрајна. Мисли се, ако ме волеш, изуми какво чаровно средство и моли се у Госнода живота, да ми не отме моје мало чедо. Јбјо није могао да одговори. Сажаљење, узбуђеност одузеше му глас. Сила плаче, пати се а он не може, не уме да јој помогне. Најпосле оде. Пред пећином је стајао грдан камен. Сила је седила на њему сваки дан те је био застрт сувом травом и маховином; дете се њом играло. Ту се сад спусти Јбјо и наслони тешку главу на обе руке. Из нећине се чуло јецање малога болесника и горки плач несретне матере. Напољу беше све тихо и мирно. Ветрић је разносио пријатни мирис трава по ваздуху. Шума је дремала, само се каткад чуло, како лупи о земљу који плод, кад снадне с воћке, или дрека које велике тице, у знак, да је наиао који крвожедни непријатељ на гњездо јој. Из густог се шииражја час по помолила глава какве звери; само се две светле тачке видиле тамо, где су јој очи ;

СТРАЖИЛОВО