Stražilovo

1035

СТРАЖИЛОВО

1036

није могао пјесник изабрати већ и обзиром на ово наше доба, које је у многоме слично Ивапбегову, и које ће нашијем потомдима изгледа-

ОРИГИНАЛНОСТ ПОЗОРНШНИХ ДЈЕЛА Још у почетку лањске године —кадме оно криви пријатељски савјети натјераше, да се латим ћорава посла уређиватва српског књижевног листа бијах наумио, да под овијем насловом изнесем на разматрање титалачкој публици неке своје назоре односно тужаба, које се често подижу на наше млађе драматске писде, да тобож „нијесу оригинални". Тој мојој накапи даде највећма повода књижида Д. А. Живаљевића „Један оригинал на нашој иозорници" (Београд, штампарија напредне странке, 1885.), у којој нисац освађаше познатог новосадског комедиографа Милана Савића, да је у својој шаљиво.ј игри „ Проводаџије" скроз и скроз имитирао Стеријину „Покондирену Тикву ", предбацујућ му, осим тога, сијасет техничкијех маиа и формалнијех недостатака. Од оног доба протекла је обилата година дана, а мене ево тек данас допаде, да предмету неколико редака посветим. Свеједно; рећићу и ја као г. Живаљевић: тедНо 1аг<И сће таг. Ама нек читаоци не помисле, да ћу се ја овдје упустити у ситан претрес горе поменуте критике, те можда уплести као књижевии судија (добар чоек) између Милана Савића и његова оптужитеља; ни најмање! Ова ће ми расправа иружити просто згодну нрилику, да изложим, како рекох, неке своје мисли о појму „оригиналности" у драматскијем дјелима. Нећу се дакле упуштати у мериторни претрес Живаљевићевих нанадаја; него ипак, ради даљег развитка моје теме, потребито је, да овдје укратко кажем: гдје се ја, у погледу „ Проводаџкја' , ш њиме највише разилазим. I 1 . Живаљевић опажа, истина, „Проводаџијчма " многу техничку па и унутрашњу недоскутицу, али им је, на његовијем очима, главна мана, што су ропска имитација „ Покондирене Тикве и . Еле, прочитао сам ово дана помњиво оба комада, и морам очитовати, да не дијелим нипошто мњење г. Живаљевића; напротив, ја држим, да је туђа имитација најмањи гријех Милана Савића. „ Проводаџије" нијесу, додуше, никакво ремек-дјело; шта више, у колико се бар смије судити по читању, тај комад мора да је врло нроблематичног позоришног ефекта, јер се акција посве тромо развија ( да (гате. . . рекли би Французи) а нп ситуације нијесу увијек ло-

ти можда још трагичније од доба Иван-бегова, у колико је опаснија у рукама непријатеља култура ОД варварства.... (Наставиће се.) Л. Томановић. 0<5>3<=3-^=в а © с т. И „ ПРОВОДАЏИЈЕ" МИЛАНА САВИМ. гичне, као ни карактери довољно обрађени ни свеђер досљедни; осим тога, као што је умјесно аутору већ опажено, не одговара ни наслов довољно садржају, а недоскутица правог комичног елемента кроз цијелу радњу упада јако у очи. Ово су, по мом мишљењу, крупније мане Проводаџија " ; дочим оптужбе плагијата, што се г. Живаљевић напиње да путем сравњења докаже, немају вриједности ни критичног темеља. Већ сама тезис двију игара различна је, а једине особе, које имају међу собом неку аналогију, то су особе Фемв и РадиЛке, јер обадвије ироводаџишу, и ако се у спољашности сасвијем разилазе. Остала нодударања управ су незнатна. Претпоставивши то, прелазим на саму ствар. Ја мним, да се данданас оригиналност једног позоришног дјела састоји више у форми (облику), него ли у садржају. Умјетнику је дозвољено, да своје градиво ма од кога узајмљује, тек да је зграда, коју кани подићи, тога зајма достојна. Ту недавпо — а читаоци ће се можда сјећати ■— подигоше у Паризу велику грају на драматурга Сарду-а, да је у својој жалосној игри „ОДеИе" опљачкао италијанског комедиографа ђакометија; но француска је критика ријешила Сарду-а сваке кривње, правдајућ га тијем, да је његова имитација далеко боља од тобож онљачканог оригинала. Не пита се дакле више, јели подлога изворна, већ како је писац своје дјело обрадио. То .је велики Шекспир најбоље разумјевао, а за њим и Молијер, који бијаше себи изабрао за девизу: Је ргеш1а топ Меп ои је 1е 1готе. И у истину, највећа је глупост захтјевати, особито од драматскијех писаца, ажолутну оригиналност. То је једном казао домишљати Хајне, који у овом погледу наводи слиједећу басну: Једном је паук предбацивао чели, да она своје градиво са хиљаду цвјетића црпи, како би ш њиме мед ироизвела; „дочим ја" — додаје гордо наук — „ја вадим своју паучину из сопственијех груди." Али је мед — мед, а паучина — паучина! Чувени Флорентинац Лаврентин од Медићија ( Ј јогеп21по с1е' МесПсЈ), члан владалачке куће једнаког имена, написао је још у XVI. вијеку, у нредговору једне своје драме (1ј' АпЈовш), слиједећу ставку: