Stražilovo

1037

СТРАЖИЛОВО

1038

„Предмет овај иде у штамцу, јер свијет стара ади се ие мијења ... те иије више могуће ништа нова измишљати, и зато треба да се задовољавамо са старинама . . . По том се немојте срдити, што ћу вам онет приказати заљубљена момка, маторог тврдицу и лукава послужитеља. .. премда сте и досле такова шта гледали." — И тијем писац хтједе да изјави једну велику истину, која, ма да је од онда протекло више стољећа, као да многијема није још у главу уљегла, наиме: да оригиналност једног нозоришног дјела не ваља тражити у устроју басне, него у карактерима особа, у пишчевом стилу, у личној му вјештини мотрења и сликања природе, и напокон у срествима, којима се служи а да басну логичио развије и концу приведе. Кад би се оригиналност у басни састојала, могло би се казати, да ниједан од грчкијех трагика не бијаше оригиналан, јере сви узеше за нодлогу својијех продукција исте недаће Агамемнонове породице. Еурипид је написао „Ииолита", а исти је предмет обрадио Расин у својој „Федам"; хоћемо ли зато овог иошљедњег назвати књижевнијем гусаром? Ко се не сјећау Софокловој „ Илектри" дивна призора, кад оно сестра упознаје брата свога, ког давно плакаше мртва? Еле, у драми госпође Жирарденове ,,1а јоге (аН реиг" налазимо исту сцену, па смијемо ли зато рећи, да је г-ђа Жирарденова онљачкала Софовла? — Ниношто. — А не помињимо Шекснира ни Молијера, чији су извори данас свакоме познати! Чујте још и ову. Из једне инглешке комедије Доцлија (1)о(Меу): „Тке кгпд апс1 1ће тШег ој МапнјгеШ"

црпио је француз Седен (8ес1ате) предмет своје мелодраме „ гог е1 1е јегтгег"; а одавдје опет Коле (Со116) заплет своје „Рагће <1е сћавве <1е Непгу IV."; ио којој је, најзад, Италијанац Федерићи скалупио своју шаљиву игру „ Епггсо а1 равво АеИа Магпа па ипак се сва та четири дјела битно разнлазе, јер је сваки писац ствар на свој начин обрадио.*) Одатле закључујем, да: кад бисмо пресуђивали о оригиналности позоришнијех дјела попут г. Живаљевића, не би могуће било наћи једног оригиналног нисца, почамши од Аристофана па до данас, све кад бисмо га златом нлаћали! Кажите међутијем Гете-у, да његов „Фауст" није оригиналан, јер га је најприје драматизирао Маг1о\уе; а тако исто Бајрону, да му је „Кајин" прости рефлекс Гетеова ремекдјела! Кажите међутијем Матији Пану и Јовану Суботићу, да су они прости кописте, јер да је прије „Милогиа ОбилиЛа" и „Цар-Лазара" Ј. С. Поповић нанисао своју жалосну игру „ Вој на Косову' ! Кажите... Ама канимо се другијех нримјера, јер иначе не бисмо никад свршили . . . Морал, који се из свега овога извлачи, јесте тај: да умјетности у опште није позната седма заповијед божја, и вјештаку, опет вељу, који сопствену зграду подиже, дозвољено је, да и цијеле ступове у другога узајмљује, тек да је зграда, коју кани иодићи, тијех ступова достојиа. У умјетности је облик све, садржај ништа! У Задру, јулија 1886. Иарко Цар. *) Виђи: Маг1з1п1 7 РгеГаг. а11е Сотте(1Је сН V. М а 141 п ј ј БЧг. пие. ]ие Моптег, 187*ј

т н о е т.

ОЛИКЕ ђОРђА КРСТИћА ЗА НИШКУ ЦРКВУ.

У 10-ом броју овога листа од ове године имали смо прилике, да укратко напоменемо похвалну тежњу сликара ђорђа Крстића, да на иконама, које ради за иконостас Нишке саборне цркве, избегне стереотипност, која је у неколико овладала пашим повијим црквеним живописом, а да у рад свој унесе нове мисли, оправдане вером, историјом и предањима, и да га изведе свом оном техничком вештином, којом располаже. Крстић је тој лепој тежњи својој у свему дорастао, што је сјајно посведочио четирима до сад израђеним иконама, на којима се јасно огледа погођеност праве мисли и потпун склад измеђ уметничког схваћања изабраног предмета и његовог иосве уметничког представљања. У томе складу и лежи права вредност сваког уметничког рада. Замисли и њеној унутарњој садржини треба да од-

говри спољни облик њен у свим деловима својим; у сликарству дакле, у цртежу, склопу и боји. На досадањим радовима својим усиео је Крстић да покаже, да право и истинито замишља и схваћа и да сад кичицом својом и бојом господари у пуној мери. С тога се иконе његове могу неоспорно назвати правим уметничким радовима. Откако смо горе поменуту белешку донели месеца марта о. г. — Крстић је свршио тамо наведену слику Богородице и израдио још и слику Спаситељеву. Све четири њиме досад израђене слике — смрт цара Лазара, свети Сава, Богородица и Спаситељ — износе нам својом подједнаком и потпуном лепотом најјасније живост и топлост његових осећаја и техничку способност, да те осећаје такођер живим и топлим бојама на платно стави. На