Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ зз.

У НОВОМ САДУ 14. АВГУСТА 1886.

ГОД. II.

СТАРА КЊИГА.

е зпам кад, — но врло давно, Нашао сам књигу стару И марљиво ја је чувам, К'о светињу људске душе, Јер из ове читам књиге, Људске боле, људске бриге.

Из редова разбацаних Иросијава светла мис'о Морао је мудар бити, Ко је ову књигу пис'о! Из ње читам штогод хоћу, Читам дању, читам ноћу.

У нроласку наших дана, Што у тавну вечност шгове, Односећи таште снове, У болима људских рана, У јауку очајања, Лежи смис'о књиге ове •А љубити који уме, Он је појми и разуме.

Београд.

Војиелав.

РАТНИК. ПРИПОВЕТКА И 3

1, 3 б о г о м! ећам се свега, а како и не бих, кад сам својим очима гледао. Баш се волели! Не тајим пред светом: ја не бих тако могао учинити.' Не бих могао! Она лепа као зора, а умиљата као . . . та нема па свету нигата тако умиљато! И он оде, остави ју! Овако било. Вече се спустило. Месечина пробила и кроз најгушће грање дудово. Пред Скокићевих прозорих игра коло. То је било коло! Није као оно варошко ћифтанско већ бесно подунавско. На онда онај гајдага! Ниси га никад чуо!

Али не може ни оп у сваки пут онако да свира. Онда се раздрагао, а знао и загато ... Стане пред Милана а Милан да се искида играјући. Ко да знао, да нотоњи пут нуз п»у игра.

4 Н А Р 0 Д А. — Милане, за бога, немој ме тако трзати. Тако сам се уморила. Он заустави коло. Окрену јој се уву па јој негато гаану . Она саже главу. Некако стајала у присенку Јелкићевог дуда па писам видио, али све мислим: и суза јој канула. Милан даде гајдапту форинту. — Ево ти јога ово! Свирај! Оиет поче коло. Милан игра, не видитн да дира ногом земљу. Тако до неко доба ноћи. Уједанпут заустави коло. — Време је, браћо! — викну. Неколико момака дођогае му ближе. Он држи њу за руку. — Маро ! Сви знају да се волемо, све село! Мајку ми није жао оставити; тебе ми жао! Ма