Stražilovo

1079

СТРАЖИЛОВО

1080

шта друго да је, не бих те оставио, а сад морам! Дужност је српска велика. Браћа се нодигла, а мало их. Нас зову, да им иомогнемо. Идем, Маро, идем, сунце моје! Кад непријатељ подлегне, кад га се ослободимо, доћићу, а пре ми се немој надати! — Не иди! Умрећу ! — Не плачи, не жали! Ти знаш, кад кажем: морам, колико је то! Ти чекај! Али чекај верно, са чистим срцем, као сунце! Немој, кад дођем, да чујем: »вака је била.« Погинем ли, доћиће ти ова марама. Познај ју, твоја је! — Никад нећу преко тебе на другог мислити ; познај еш ме ваљда'? — Таква остани. Сад збогом! Пригрли ју на груди, и нољуби ћутећи у мала усташца и пусти. Она вришти, заценила се, а он ни главе да окрене. Стао међу другове па разговара. Договорише се и одвојише од осталих. Други момци и девојке залармаше а њих девет, као девет Југовића: — Збогом, браћо! Збогом, сестре миле! Мару држе, хоће и оиа с њима, а он ни главе да обрне. Мени ударише сузе. — Милане, брате, стани! Они стали. — У овај мах новаца немам, да ти дам па пут, али ево ти мој сат. За њега можеш у нужди добити коју форинту. Сад збогом, браћо, и срећно! Ижљубим се с њима те оии одоше певајући. 2. К о д М а р е. Сутра бруји село, како отишли у добров о љ ц е и како Милан запретио Мари, да се пе сме удати. То није за Мару баш лен глас, али она и не слуша. Није јој стало, шта свет говори. Нрошло неколико дана, ја ју нисам виђао. Била увек на пољу, на послу. У недељу одем колу. Она не дође. Болио сам, да се с њом састанем, да о Милану разговарам. Знао сам и неке новости за њу, хтео сам да јој кажем, да су добровољци улогорени на Дрини и да су ире један дан имали окршаја са непријатељем. Све узалуд, ње нема па нема. Тако и другу недељу. Са ње почех заборављати на моју бележ-

ничку службу. Вребах ју на сокаку, да с њом разговарам, али ју нигде пе сретох. Сретох њену другарицу. — А што сама, Соко ? — А с киме ћу ? — Де ти Мара? — Она не може. — Њој Милан није казао, да не иде у коло, већ да га чека. — Ишла би она, али је болесна. Ја сам нретрнуо. — Болесна? ! Откад? — Већ две недеље. — Сирота! — Тако ослабила, господине не би ју нозиали. — Бих ли ју ја, Соко, могао видити? — Па отидите. — А шта ће свет? — Она не мари. Ја одем. Мара лежи на белим душецима а коса јој лепо углађена и намештена. Кад ме видила, зачудила се. Укочепи јој поглед карао ме, што дођох, да јој померим мир и тишину. — Добар дан. Маро! — Да бог да, господине! Ваљда имате штогод ? — Имам, за Милана. Пише ми мој једаи друг, ђак, који се бори у једном реду са Миланом. — Јесу ли већ отерали Турке? Кад ће доћи? — То ми не јавља. За Милана каже, да се бори као јунак; кад јуриша, вито око себе ирави. Она се насмеја. — Тако он мени говорио да ће бити. А је л' те, госнодине, он не може погинути? — Не може, Маро! Бог ће његов живот чувати за тебе. Неће дуго трајати, па ево њега. Тако сам тешио Мару, ма да сам знао из новииа, колико се Србија заплела с Турцима. Она је гледала мирно и све ми веровала. — А где ти је мати, Маро? —- запитам. —■ Мора да је отишла, да купи, што устреба, кад ја умрем. Све мисли, да ћу ја умрети. — Ако ти је право, да ја сутра дођем,ја ћу јој већ рећи — 0, само ви дођите. Ви тако много знате о Милану. Отишао сам кући. До вечере сам седио и размиптљао о Ми-