Stražilovo

1347

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. АЛЕКОАНДРУ САНДЖУ П V И К А 3 А 0 („II 0 0 В Е Т И 0") Ј 0 В А Н Ж И В А Н 0 В И Т1.

риказујем ти, нријатељу, овај чланчић за то, што знам, да си добар Србин н што знаш лепо срнски нисати. Исто сам име овоме чланчићу дао „ Бранич срискога језика" , као пгто си и ти дао по своме предлогу оним чланцима, које ће „Матица Српска" издавати. Јесам ли ја твој предлог схватио, те да ли мој овај чланчић твојем предлогу одговара, желим од тебе чути.

1, иогибељ. Г. Т. М. у „УЈепси" од год. 1886., стр. 316., унотребљује реч аогибељ. Ја држим, да та реч није српска. Ова реч гласи у старом словенском језику ногмвмћ. У тој старој словенској речи наставак је ит,, а у том наставку последње слово т. јесте тграво б , које се не састоји из јг, као у речима кон1>, ст,пдснтел1>, уп.нигкм!,. У речи погикилћ последње је в као и у овим речима: ммсић, содк. У српском језику у овим речима б отпада, те онда добијамо осиове: мисл, сол, од којих по правилу ном. синг. гласи мисао, со. По томе и ногмг.кд!. по пракилу мора гласити у српском језику по јужном и западиом говору иогибио , а по источном иогибео. По западном говору налази се та реч у почетку петнаестога века по правилу: ,,н такон стдвнсмо н сложнсио вдсн^аедно внтн с«нротнвд крдлк (Остон нд нсгоки иогнбнш . (види: Моп. вег!)., стр. 252.). Али даиас се речи с наставком ј:л к у српском језику не употребљују. Једииа је реч обитељ, која би требала да има наставак т,лћ, јер у старом словенском гласи ог,нтг.л1>: али се и она помешала са речима, које имају наставак елј г Б. Данас се замењује наставак т..и, наставком лћ, као што је у речима мпсхк, издасак, а српски мисао, бзрбстао, па с тим наставком имамо и иогпбао, ген. иогибли. Из овога се види, да није добро писати аогибељ, него аогибао. По томе још горе греше они, који пшну добродетељ (види: Примери за латинске облике, саставио Стеван Лекић, I. део, стр. 153.), јер та реч нити је српска по наставку, нити по другом делу као сложена реч. Добро дакле чине, који место ње пишу врлина. 2. иротисловље. У „Ухепси" од године 1886., стр. 316., употребљује ову реч г. Т. М. Ја држим, да та реч није српска. У старом словенском језику гласи та реч нротнвослонше. Таке су у старом словенском језику и ове речи: вогословнге, ^кв^дослокте, слдкословше. К.од нас у српском језику слово не значи реч, него с!ег Висћв^аће; те но томе не може ни словнге у изведеној сложеној речи протнкослокше

значити у српском језику оио, што би хтели неки да значи. Истина у сложеној речи нротнкослокнге дотерано је слокнге по српским законима гласовним у словље, али то не помааЈе ништа, кад слово не значи реч, као што значи у старом словенском .језику. У старом словенском језику има осим речи протнкословнге и реч протнкорт.уше. Ова је реч ближа нама и пре је можемо употребити, кад је оденемо у сриско рухо: иротиворечје, као што је и благоваље према старом словенском. вллгоконнге. По томе сваки ће лако увидети, да не ће бити добре ни оне речи, које се налазе по граматикама нашим: гласословље, обликословље, него наука о гласовима, наука о облицима. 3. соиствен. Ова реч не налази се у српскомјезику, а узели су је књижевници из словенскога, па је употребљују по немачком језику. Тако налазимо у Примерима за латинске облике од С. Лекића овај пример: „Ко своје сопствено имање занемари, неће туђега умножити." Овде је соиствено немачко е1§еп, које у српском језику нема места, јер га српски језик не познаје ни по облику ни по значењу. Потпуно је казано: „Ко своје имање занемари, не ће туђега умножити." Заменицом свој казано једаклепотпуно у овој реченици припадање и нема му се додавати соиствено, јер је излишно и нема му потврде у језику нашем, него је очевидно немачко е%еп. 4. У тачци трећој у споменутој речеиици пише г. Лекић неЛе, заједно негацију с глаголом, а у „критици" својој на Оберкнежевића Латинске и сриске иримере вели на стр. 81. ово: „Правилно је писање, ако се негација са обликом састави", и позива се на Науку о реченицама од Стојана Новаковића, стр. 80. Г. Стојан Новаковић држи се Миклошића, који вели, да је ме% иостало од не хоЛу, те по томе да је „не шГ1 Јет уегБит 1аиШсћ ги етег инћ-ешЉагеп етћеИ уегћипАеп." Код несам, нијесам, нисам види се јасно, да је постало од не јесам = старо словенски иксмк. Тако и код немам види се, да је постало од не имам — старо словенски ншдмк, а код не % не види се, да је постало од не хоЛу. Иошто од жо% имамо и крње Иу. то негација долази пред крње %, које је самостална реч и то глагол у презенсу и по томе нема, се негација спајати с глаголом. Негација се спаја с глаголом онда, кад се с њиме 1аиШсћ ги апег ип^гешЉагеп етћеИ споји, што се код не Иу не види, као што се види код нт,<:п1, = несам, постало од не јесам, иг, млмк = немам, иостало од неимам. Коликоје мени познато, о овом није Даничић нигде ништа прибе-