Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

»Опрости ми, Фаусте, али искуство ме је нагонило, да посумњам у твоје речи.« »Шта наопако?« »Па зар ти твоја савест није у овај мах шанула, да сам ја имала право, што сам носумњала?« »А с којим правом говориш ти о мојој савести, лепа маско?« запита Радивој изпенађен на њене речи. »Та ми се и не знамо.« »Ја верујем, да ти мене не знаш, али доста је, што ја знам тебе.« »Шта? Ти знаш, ко сам ја?« »Сасвим иоуздано,« рече она одсудно. »Па реци ми, ко сам ја?« Оиа извади из џепа комадић беле свиле и оловку са сребрним држаљем, написа нешто, и преда му ту свилену цедуљицу. Када је Радивој на цедуљици прочитао своје име, био је готово ваи себе од чуда. Та осим Стојшића и његове жене нико није знао, да ће он доћи на ту забаву; а они га тек нису одали. Одело, које је имао на себи, наручио је био из Беча, и стигло је тек тог вечера, када је требао да се крене у Н., дакле га нико није видио. Па ко је онда била та женска, која је тако поуздано знала, да ће он доћи на забаву у оделу Фауста, и ко је о томе известио? Та мисао га је толико занела, да је у први мах смео с ума, да треба да пази, да се не ода. Брзо се прибере, насмеје се, у колико му је то пошло за руком, па пружајућијој свилену цедуљицу натраг рече усиљеном равнодупгаошћу: »Вараш се, лепа маско, рђаво су те известили ; ја за то име, што си ти написала, никад нисам ни чуо.« Али док је то говорио, осетио је неки немир, јер је и кроз њену образину видио, да она своје велике црне очи не скида са њега. »Умири се, Фаусте, умири се, па престани са таквим уверавањем. Та ја од тебе не тражим, да ми што признаш. Што сам хтела, то сам рекла, а сад збогом; видићемо се још.« Заврши, нодиже своју малу гитару близу његова носа, зврцну несташно жице, па као веверица одскакута даље. И док се он од тог њеног несташлука прибрао, беше је већ у метежу нестало. Хтео је, да пође за њом. али већ је било крајње време, да дође Стојшићка и Анђелија, и та га је околност нагонила, да остане где је био. Након четврт часа беше се некуд загледао па уједаред осети, да га неко узео за руку, и не мало се зачуди, када уз себе види црвен домино са црним чипкама.

»Јесте ли се већ можда бојали, да нећемо доћи,« шану му женска, која је била у том домину, »опростите, што смо вас пустиле да толико чекате.« »0, молим не чини ништа;ја знам да женскима треба више времена за облачење него нама мушкарцима. У осталом, мени нико није крив, што сам ја нестриељив. Али где вам је другарица?« »Пођимо да шетамо«, шапталаје она даље, док су ишли, »па ћемо је наћи; она је ушла на неколико тренутака пре мене. Зар је ви нисте опазили?« »Нисам, а доиста се чудим, како се то десило.« »Молим вас, чим је нађемо, понудите јој руку, а о мени не водите бриге, ја ћу вас потражити тек онда, кад буде требало да се кренемо кући. Ха, ево је. Желим вам пријатну забаву.« И пре но што је Радивој имао каде, да је нешто запита, осетио је, да га је она оставила. Изненађен тим њеним наглим одласком застаде, те иочне нремишљати, да ли да пође за њом и да јој спомене што о женској, са којом се мало ире забављао, но најпосле се репга, да јој, бар ове иоћи, све нрећути. ГГа како је видио, да су њу опколили други из друштва, приђе женској, за коју му је речено, да је Анђе.гаја. Она је обореном главом шетала по дворани сама. »Ти си тако усамљена, леиа маско, иа ако ти није противно, дозволи, да ти ионудим руку.« Она га ћутећи иоче мерити од главе до пете. »Што ме тако загледаш?« упита он. Она је ћутала и даље. »Чини ли ти се можда, да ме знаш?« Она се лако иоклони, за знак да га нознаје. »На хајде да се рукујемо«, рече он и пружи јој руку, а био је уверен, да га оиа не зна. Она новуче своје чинкасге рукаве тако, да су јој се видили само врхови од ирстију, рукова се с њиме, али је он и кроз чипку осетио, како јој је рука задрхтала па је запита: »Зашто дрхћеш, лепа маско ? Зар ме се бојиш ?« Она се оиет лако поклони, али је ћутала и даље. »Бојим ли се можда, да ћу ја тебе познати?« питао је он, док се шетали. Она махну руком, да се тога не боји. »Па реци ми, лепа маско, зашто нећеш да