Stražilovo

1333

СТРАЖИЛОВО

1334

говориш самном, кад велиш, да се не бојиш, да ћу те познати?« Она отвори малену плаву свилену заиисницу, коју је држала у руци, извуче из ње оловку, и на ирви лист написа: »Било би против мог начела, кад бих на овој забави и једну реч изрекла. С тога, ако ти је ио вољи, можемо се на овај начин разговарати. Ти говори, а ја ћу писати.« Ла му пружи записницу. »Добро«, рече он. иошто је прочитао њене речи, »нек буде, како ти хоћеш. Али како ће теби бити неугодно, да и даље тако стојећи пишеш, дозволи, да те одведем тамо преко до прозора, где су оне две празне столице, па чим тамо седнемо, можемо разговор наставити.« Како је она пристала на тај његов предлог, упуте се обоје на означено место, и док су други крај њих пролазили, и чудновато их гледали, што се они на тако необичан начин забављају, беху се њих двоје тако удубили у разговор, да су често иречули по гдекоју примедбу и задиркивања. »Дакле ти мислиш, лепа маско,« запига Радивој, »да ја не знам, ко си ти?« »Ја сам о томе уверена,* напише она. »А ако бих ти ја казао твоје име?« »Да чујем,« писала је она даље. »Анђелија.« »Ниси погодио. Ти чекаш данас неку Анђелију, али ја нисам та.« »Можда зато, што то нећеш да признаш.« »Не зато. Ја смем рећи: тако ми части, ја нисам она, за коју ме ти држпш.« Он застаде. Можда је Стојшићка из несташлука крстила нред њим ту девојку другим именом, помисли, али онда му оиет паде на ум, да му је и Миша рекао, да ту девојку зову Анђелијом. »А знаш ли ти, ко сам ја?« запита је он радознало. »Знам.« »Па реци.« »Радивој Радић.« »А, то Стојшићки никад нећу опростити,« помисли Радивој у себи, јер је сад сасвим био тог уверења, да се Стојшићка огрешила о њихов заједнички уговор. »Вараш се, лепа маско,« из-говарао се он, »ја нисам тај.« »Ни најмање се не варам, ја сам о томе и сувшие уверена.«

»Твоје уверење је на кривом путу. А ја, видиш, знам и тебе и твоју пратилицу.« »Какву иратилицу?« »Ону у црвеном домину.« »Па ко је она?« »Стојшићка«, рече Радивој хотимице искрено, јер се већ почео љутити, што је био преварен. »Ја ти, као и пре, велим: нити си погодио моје име, нити име моје, како ти рече, нратилице. Ја залажем и за то моју част, да си се и у њој преварио.« »Не замери ми, лепа маско, али ја имам основа да сумњам у твоје речи. Па те морам да опоменем, да си се можда нехотице заклела.« »Ја се за моје речи смем заклети у свако доба, јер сам рекла истину.« »Доиста?« »Тако ми бог помогао!« наниса она, па пружив му једном руком записницу, подиже другу горе у знак да се заклиње. Радивој је чудећи се вртио главом. »11а реци ми, откуд ти мислиш, да сам ја Радивој Радић?« запита је. »То ти не могу рећи, али да те знам, то стоји. Шта вигие, ја знам још понешто, што би тебе јако занимало.« »Па говори, ја сам радознао.« »Ја нисам прва, која сам ти вечерас сноменула твоје име, то си ти и пре мене чуо од неког овде на забави.« »Ко је била та особа? упита је Радивој радознало. » Једнаженска, која је нредстављала свирку.« Радивоју сад паде иа ум, како је те женске, коју она спомену, одједаред нестало из двораие и како је на брзо после тога дошла она са својом другарицом, и ни тренутка више није сумњао, да је женска, са којом је он ире говорио, а која је представљала свирку, и та, што је била сад уз њега, једна и иста особа. Мучила га је само та мисао, да дозна, да ли је то баш збиља други ко, или је Стојшићки пало на ум да лакрдише. Премишљајући о томе, дође на једну, како се њему чинило, врло згодну мисао, и науми да је одмах и оствари. »Сећам се,« рече, »да сам говорио неколико речи са женском, коју ти спомену, али шта ми је рекла, то сам, веруј, заборавио. У осталом манимо се тога; мене више занима у овај мах, да дознам, ко је твоја другарица. Кад ти тврдиш, да ниси она, за коју сам те ја држао, онда ја то ве-