Stražilovo

1401

Шљахтић оде, а Репина га пратила очима, као свога аеђела чувара. Ваљало јој још дуго чекати, док се пису, једва једанпут, отворила шкрипутом врата са зеленом таблицом; изашао на њих старији човек у војничком оделу и корачао брзо кроз ходник. Одмах се могло познати, да је то начеоник, јер је за њим трчкало неколико партаја, облетајући га и с десна и с лева, а до ушију Репининих допирали усклици: „ Благородни господине начеониче!" „Само једну реч, господине начеониче!" Милостиви господине начеониче!" Ал он није слушао, већ ишао даље. Репиној се навукла нека магла на очи, кад га је спазила. „Што Бог да!" суну јој кроз главу и она паде насред ходника на колена и склопљеним рукама закрчи му нут. Он је погледа и застане: цела је процесија махом онколи. — Но, шта је? — запита. — Најсветлији господине начеони . .. Није могла даље; престравила се, глас јој застао у грлу: језик јој се укочио. — Шта је? — Ој! ој! хоће ... у војску . .. — Шта? вас хоће у војску? — а? — запита начеоник. Партаје се стале грохотом сј

ору вољу иачеонику, ал он

нратиоцима. — Молим ! мир!

^годрже досвојим НАУ

Затим се нестрпљиво окрете Репиној. — Брже! брже! шта је? јер немам времена. Али Репина, кад је чула, где јој се господа смеју, изгубила сасвим главу, па почела без икакве свезе муцати : Бурак! Репа! Репа! Бурак јој! — Мора да је пијана! — примети неко у гомили. — Заборавила је језик код куће — одговори други. — Шта хоћете ? понови још нестриељивије начеоник. — Јесте ли пијани, шта ли? — 0 Исусе, Маријо! — зајауче Репина, осећајући, да јој се и носледња даска спасења измиче из руку. — Иресветли господине нач . .. Што јест, јест, начеоник беше заиста у великом нослу, јер се већ отПочео и понис војнички а и у срезу је било сијасет носла, па кад не мога од ње ни речи да измами, а он само одма'ну руком и рече: — Ракија! ракија! Штета, тако млада и красна жена! Затим се осече на Репину таким гласом, да сиротица, мало није у земљу пропала: — Кад се истрезниш, предај тужбу општини, а онпггина ће иослати мени! После тога отишао хитно даље а странке за њим, нонављајући: „Благородни господине начеониче!" „Само једну реч, господине начеониче!" „Милостиви господине начеониче!" (Свршиће се.)

РОВАЊА СТАРИХ НАРОДА

0 П00ТАНКУ ОБИЈЕТА УЗ М00ЕЈ0КУ К00М0Г0НИЈУ НРЕМА 0Н0Ј, КОЈУ МОДЕРНА НА.УКА ПРЕОТАВЉА. (Свршетак.) рема задаћи, коју смо себи предузели, дужност нам је, свратити малко пажњу

на моЈсеску космогонију и испитати, како и у колико се она слаже са принципима и теоријама, које нам пружа најновија наука о космогонији, и да ли јој се начелно противи. У најновије доба дошло се до ресултата, да су многе космичке појаве условљене астрономским законима, који су своју потврду добили и постали необорима истина, објашњена математичном тачношћу и емпиричким доказима. Наука је већ усвојила, да је васелена у непрестаном кретању и да се постање н живот шире вјечито у бескрајном простору. Природна наука доказује, да је иаша земља негда била маса у течном жарком стању, као што је сунце, које

нреставља прошлост наше земље; даље доказује, како је та маса с временом почела да се лади и тврдне и добила кору и ностала компактна маса, и та маса је достигла неки извјесни степен топлоте, који је од природе довољан, да са. другим природним чињеницама постане услов живота и тако да органска тјела добију свој зачетак и почетак 1 ). Нрема науци природној о постању свијета, кад се узме строго са критичког погледа, у главноме објављење не стоји никако у онреци а у неколико иста ствар може се рећи и о некојим наукама о космогонији код старих парода. У I. књизи Мојсејевој читамо ове свечане рјечи: »У пох ) Аналогно се тврди и о свим другим сличним космичним тјелесима.