Stražilovo

1408

ОТРАЖИЛОВО

1404

четку бог створи небо и земљу и све, што се у њима находи;« и то у седам перијода времена, што се зову дани, којијех трајност или дужину нигда неће моћи човјечија умна сила тачно онредјелити. Те перијоде и нехотице не подсјећају ли нас на иеријоде формације наше планете, како нас учи геологија? Та ироста наука Мојсејева учи нас о формацији или постању постепеном, прогресивпом и устројавању нашег глобуса, који је испрва по иричању истог пророка (у Генесис-у гл. I. стих 1. и 2.) био једна маса и смјес ш земље и воде завијене у тмине, (очевидна сагласност с хаотичним гасовитим или небулозним стањем, као што нас новија наука учи) па је бог најпосле све уредио и створио кроз седам перијода, тако да у посљедњој ствара човјека и жену, који находе све услове живота па земљи. 1 ) Мојсеј није доиста могао ову науку научити и чути у Мисиру нити у пустињи Мадијану, нити у самотној Аравији, нити од икаквог другог сувременог народа, већ је морао доиста извести је из јеврејских предања, предатих трудом патријараха, и сачуваних у архивама и мемоарима његовог народа. А то је сасвим нриродно, јер семитски народи, кад се оцјепили од свог главног огранка, сачували су ту науку, а тај главни огранак, као што нас наука учп, није био у Мисиру пити другђе ђе у Африци, већ у Азији, у тој колевци рода људскога-). Као што смо пре виђели, у објављењу и готово код свију народа налазимо у њихово прво доба предања и прича о постању свијета и све у неким фантастичним и религијозпим сликама. Човјечанство, привезано за земљу, мотрећи оно високо и чудесно небо просуто пензбројиим звијездама, мотрећи жарко сунце и сјајпи мјесец, а не знајући праве узроке мицању и окретању тих големих тјелеса, тражило је, да дозна, откуд горе на висинама небеским и овђе на матери земљи те природне непојмљиве појаве, откуд та чудиа небесна тјелеса? ! С тога је човјечанство, не знајући те нојаве у природи протумачити, приписивало то у заслугу једноме или многим натприродним бићима, х ) У појединостима наука Генесиса стоји неђе у опрјеци са науком. Н. пр. у трећи дан бог разлучи воду од зеаЈље и створи биљке и стабла, једном речи сву земну Флору, а то стоји у очитој опрјеци са данашњом космограФском науком, по којој свијет органични није могао поетојати без суии;а, које са мјесецом бог ствара тек у четврти дан. 2 ) То доказује др. Ф. Хомел у чланку : В1е игзргип#Нсћеп ^УоћпзНге (1ег 8етНеп. УМе: ВеПа#е гиг А11#. Аи^зћ. 2Је11ип§' 1878., 3.263.

отуд монотејизам (једнобоштво), отуд и политејизам (мпогобоштво). А таковим се вјеровањем старих иарода и не знајући слутило, да је уређење и управа васелеие условљена неким природним законима, којим је нека виша пеисцрпљива сила вјечито иманентиа. У објављењу вјечити Бог, та вјечита сила, источник свега и свачега; код предања неђе находимо више вјечито биће а иеђе вјечиту материју, као на нример пре виђесмо, да, је код Индијанаца, кад није постајало пи биће ни небиће, постојало једпо, које је дисало у себи самоме; код Грка Ј 1латон и Стојици држаху, да је материја овјековечена, створена од Бога, добила почетак. али да свршетак нигда неће имати, дочим је Анаксагора сумњао, да ће свијет игда имати свршетак. А није ли тако и код будиста? Из Нирваие (из нразноће) происходи Сансара (све, што оистоји) и у Нирвану ће се све новратити и свеђер тако увјек иапред опетује се а иигда пема свршетка 1 ). У самој хронологији старих народа можемо назрјети вјековиту старост наше земље. Постању наше иланете, која је једна мала честица у неизмерној васелепи, даје се по нредањима код разних народа па стотине вјекова; п. пр. у индијским светим књигама Веде даје се трајању свијета и преображењу божанства на милијоне година, и тако код Јапанаца, Синеза (Китајаца). Код Калдејаца је прва аптедилувијалпа (препотоппа' њихова династија по Берозусу владала 432.000 год. а код Мисираца последње историјско доба траје 34.000 год.; а колико треба узети за потопно и преиотопно доба? Па ако ћемо ћерати до саме примитивне добе (перијоде), у размјер свему томе какву ћемо цифру узети? Преставимо себи, да природна наука допоси, да је требовало подруг милијон година, док се брда Алпска из мора издигла, а то се згодило за трајања последње терцијарие перијоде, у доба плиокенско (новије). Рачупају природњаци, да је ова перијода једва стотинити дио времена, што је протекао између ње и ирвобитних силурских 1 ) После толико вјекова Ди Прел у свом дјелу: Кашр^ ит'з-Ва8ет р. 1<>1—102 опетује исто те исто мњеље, које, како овђе наведох, Будисте исповједаху и које је око 500 г. пре Ис. и Ираклит са евојим знаменитим паута ов1 (све тече) обиљежио. Речени Ди Прел ево како умује: Све је кратковјечно, непостојано т. ј. све се кроз кратко врјеме мјења, од маглица или небулоза усредоточењем (концентрацијом) до скупова звјезда, од скупова звјезда до маглица, из Нирваие у I Сарсару и оиет натраг у Нирвану.