Stražilovo

1521

СТРАЖШОВО

Детић онај из Тршића. Вук Стеванов Караџић —■ потече амо к народу под туђим кровом и окриљем, и стаде ширити иред светом живу дотле српску књигу ненисапу, дивне српске умотворине народне; јесте: ои изнесе на видик голубиње српско срце народно и приказа свему свету просвећеном онај, од намтивека јуначки дух народа српског.. . а све, што је Вук књигом радио — и за по столећа урадио — све то беше из иарода и за парод. Као оно пре тисуће лета и година што први словенски књижевиик свети ћирило удеси слова књизи старој словенској и народни језик у Словена подиже на достојање књижевно тако и сад самоуки Вук удеси Србима ту исту буквицу-ћирилицу и даде језику народиом маха и области у потоњој и дан-данашњој српској књизи и књижевности народној напредној. Мудрац Доситије утврди наук и правило: језик вреди, колико привреди народу и књизи и просвети, те за то народу треба књиге писати језиком разговетним, разумљивим — старипа Вук изнесе и показа књижевницима тај разговетни и разумљиви језик српски народни: Пиши, као што говориш. Колико гласова у језику, толико слова у писању. То су та два знамешгга велика правила станац-темел> преленом развоју језика нам иароднога, и, бог-да, дуговечној књизи српској иародној тим удари Вук непомично ностоље свеколиком, иедесетогодишњем, благодетпом раду свом књиревном — и на том вековечном постол>у подиже сам себи трудом и књигом сјајап споменик и вечит у народу српском:, српске народне умотворине: несме и приповетке, пословице и загонетке; живот и обичаји народни; српски речник, бесцеп-благо језика нам; иисменица, замет и ионикао потоњем језикословљу нам; историја српског устанка, слава Кара-ђорђа и Милоша и свиколиких јуиака им срца обилићског, и уз-а то хришћанска књига над књигама, Нови Завет на језику нам пародном. . . и уз то примери српски словенски, којима обасја нред светом књигу и језик старински, светосавски . . . И све то учини Вук самоучки, даром својим богоданим и поуздањем у се и у напредак рада свог — сретпо заночетог, још сретпије дочетог и свршеног.

У туђем крају, у далеком свету, далеко од вреве -и завичаја свог и отимања тамо око власти и господства — у свом скровитом с/гану и окриљу, сред своје миле и драге својте у Бечу, књижевниса Вук од младости до самрти своје (од год. 1813—1864.) а помоћу пријатеља својих и српске нам књиге народне . . . док га пе прихвати и наук му прими млади нараштај, нотоњи народ, иотоњи свет српски. И старина Вук изађе на глас међ' првим књижевницима нам први и највећи у књижевности српској, и ухвати себи и свом светлом спомену места и достојања до нрвокњижевника сриског. уз светог Саву, и домака и припознања чак уз словенске првокњижевнике, уз светог ћирила и брата му светог Методија . . . * * * — Реците ми, молим Вас, пријатељу Вуче, како ви постасте толики и такав књижевник народу свом — питаше славни Рус Исмаил И. Срежњевски старину Вука, кад ће оно (год. 1846.) да напише живот Вуков и но заслузп прикаже га највећем нлемену словенском, браћи нам Русима Вук се насмеши, на се мало замисли и опет насмеши; заблисташе му јасне очи и одговори: --- Е, ја тако мислим: без ове овђе моје штуле (штаке) и без моје добре жене, и без племенитог Копитара, ја не бих био књижевник; а жеља, да прођем и видим свијета, нотпоможе и једно и друго . . . Са штулом ие могох више мишљети ни на коња ни рат, и, хтио нехтио, морадох се иавикавати, колко могох, на сједење код куће. Да ми није било ове моје штуле, ја бих можда одавна погинуо био од Турака, као што су и толико мојијех вршњака; а овако ме је штула моја натјерала, да сједим смиром и на миру књиге читам, и на миру биљежим на хартији, што су год уши слушале и очи виђеле. Колико штула, толико ме је задржала и моја добра жена . . .« Ал ништ' у свету не пониче и не подиже се без борбе — па и тај мучни, дуги и големи рад Вуков од скромне поникли порасте у горостас тек дугом и дугом и жестоком борбом... и иобеди Вук напослетку - из борђе изађе светла образа, као оно злато жежено кроз огањ жестоки. И право рече помепути славни Рус И. И. Срежњевски: »Старини Вуку равна књижевпика по природности и правилности језика; нема данас ни у једиог народа западних Словена, те