Stražilovo

1523

СТРАЖИ.ЛОБО

1524

тим је важниЈа заслуга љегова у књижевности српској, што он нађе њу у сасма. жалосном стан.у према језику, у руку људи, који не само што не знадијаху језика (српског), којим ради бише писати, него који ни желиди нису, да га знаду и иауче, држећи: да језик треба народ да учи од њих а не они од народа, јер су они и судије и господари . ..«

Две десетине година намирило се и трећа се половини ближи — како кости сгарине Вука труну у земљи туђинској. Туђа рака и мртвима немила је — туђа земља костима у гробу тежа од најтежег сињег камена! Чујете-ли, верне слуге краља од Србије, и сав пароде тамошњи — на вама је ред, на теби је част: да кости старине Вука, бар сад о стогодишњици, вечном покојишту свом места

нађу у нрестолници заиовљеног краљевства немањићског: не пред црквом, већ баш у саборној цркви београдској, у једном истом ковчегу с троипгим костима Доситија сгарца у гробници, оиде крај кнеза Милоша и мученика сина му Михаила обојице за живота великих пријатеља Вуку Ст. Еараџићу и његовом нолустолетном раду књижевном. Абердару, абер за времена! Стогодишњи дан рођења Вукова ваља да буде празник српски свенародни, и слава та онака, н још већа од дивне оне светковине свесрпске о стогодишњици добротвора нам Саве Текелије слава и прослава достојна преголемих заслуга старине Вука те достојпа васцелог Српсгва — на видик Словенству и свему свету нросвећеном!

У Новом Саду, на Митров-дан 1886. деведесет девете годиме од рођета Нука Ст. КарациЈ.а. А^де^саи^ар Саиди^.

СЛОВЕНСКА ГОРА.

алосно шушти лишће словенске горе тамне, Жалосни гласи иду из горе негда славне, Свенуло тужно лишће, огранке тЈзулеж једе, По аима ситни мрави безбрижно свуда седе; А кора, заклон деблу, све више с дебла спада, А под Н.ОМ, јадном, пуно подгриска, црви, јада Измети целог света давно су под њу стигли, Па су је дуго гризли, па су је давно дигли. И кора трошна пуца, сама се с дебла љушти, А лишће, јадно лишће, по грању тужно шушти. Понеко дебло пало, понеко јоште стоји, Нити се земље страши, нити се неба боји, У земљу жиле пушта, а небо гордо гледа, Неверну земљу чува, небу се бесном не да. Ал ено, ено тамо сикире неке јече То неко и њих бије, то неко и њих сече:

Са свију страна света изроди неки стижу, Па како који стижу, сикире оштре дижу. Но слушај! На дну горе некакав тутањ хуји, Кб да се нешто стреса, као да нешто бруји: Олуј се грдан диже, у гору бесно јури, Ко да се јаду нада, кб да се хитно жури. И ено већем стиже, гора се пред њим слеже, А они, што је секу, у страху из ње беже; За њима громи громки небом се љуто стреме, А они журно беже, кб сенке какве неме. Сикире оштре пале по гори на све страие, А шума хитно диже клонуле своје гране; Ветар их силаи тресе, а са њих гадеж спада И испод коре саме нодгризак сваки пада. А небо, плаво небо, над гором сузе лије, Иа сузом својом бистром рањава дебла мије. Вл. М. Јоианопић.

ПОД ЗЕМЉОМ. : опоћ је била већ давио превалила. ДивШ ^'па месечшта; сваку си стварчицу могао

на хиљаду корачаЈИ као на дану Јасно распознати. Од мпогог пића, које сам то вече био, тако рећи, ириморан попити, бејах приличио загрејан, па ми према томе и фантазија узе много шири хоризонат. Ишао сам а слабо

сам обраћао пажње око себе: мисли су ми биле све заузете око разних тема, које се то вече у разговору и нренирци расправљале. Бејах силно раздраган па и љут: та је ли могуће премишљах — да има и таквога света, који се бави читањем »свештених историја« и верује у судбину! Је ли могуће, да има још људи, који