Stražilovo

1567

СТРАЖИЛОВО

1568

још за живота Хаџићева, и по том, иоеле смрти му у калеидару „Годишњаку" год. 1870. где је и сликом ириказаи ; али у автобиографијским белешкама овим има много више, него у тим иаговештеним животонисима. Јован Хаџић броји се, рекосмо већ на једном месту и ево сад исто понављамо и овде броји се без поговора међу знамените људе у нас Срба. Он изађе на глас још за младости своје, док бијаше на великим школама, сво.јим стихотворисаним одговором а у име тадашње омладине срнске, на знамениту оиу оду Мушицкога: »Гласв Арфе Шишатовачке« године 1821. и предњачио је после задуго у колу својих вршњака стихотвораца и књижевника. Још лепши му глас пође по Срнству године 1826. оснивањем Матице Српске и уређивањем Летописа њеиог, по самрти ђорђа Магарашегића. Кад дође у Нови Сад и, уз своје чиновничко достојање, стаде из почасти управљати српском гимназијомНовосадском — даде школи овој болл4. сувремени правац. Затим по прекој потреби, а по жељи кнеза Милоша, као што се види и из тих бележака његових, оп први паче састављати законик и уредбе тадашњој, истом ославелој, кнежевини тадасрпској. По том се врати опет у Нови Сад и настави књижевнисање и свој првашњи, у свем меродавни рад на добро и на корист општине Новосадске и на добро свога народа српског у овим крајевима. Нарочито прихвати се одржања и унанређења оиоменуте српске гимназије Новосадске, и то за иајтежих јој времена, за доба владавине миниетарства Бахова. Као патрон и потпредседник натронату, изради он пре две десетине година са врховним патроном, владиком Платоном, ј авп о с т г и м н а з и ј и о в о ј и да се подигне у велику гимназију, као што је и дан данас. оа поменутог испрва управљања свог овом средњом школом сриском, миога је добра чипио сиромашпим ученицима, и млоге је из сиротиње извео и на добар нут упутио, и збринуо се за школовање им даље на великим школама. Такоје, да сиомепемо поименце: својски се примио био С в е т о з а р а М и л е т и ћ а и ђ у р е II оп о в и ћ а, потоњег славног Д а и и ч и ћ а —

потномагао их замалена и на велике школе оправио. Кућа његова у Новом Саду била је надалеко чувена, и састанци у њој бијаху, као оно некад у књижевника на гласу но великим варогаима у напредних народа: свак у народу виђепији Србин, достојанственик или иначе угледпији пријатељ народа срнског и напретка му с радошћу је и с поносом долазио, и својски дочекиван и приман бивао у дому Хаџићеву. Отуд је поникла многа лепа мисао а за мишљу и дело иа корист народну. Борба његова језикословна с Вуком Ст. Караџићем и с иосинком својим ђуром Даничићем побила му је дотадањи глас у књиЖевиости и у народу; али та мана његова била је у оно доба мал- не свију књижевника српских старијега кола, који се уживили беху у језику »славјано-серпском и покњишком«, тадањем књижевнисању. Они, изучивши књигу и језик латински, млидијаху, да је од иотребе књизи сриској неки випти, високопарпи тон и језик. Језика народног и умотворина народних не познаваху они; а од новога правописа Вукова зазираху, као год и у верским приликама — од упијаћења! Него се Јов. Хаџићод тога отресе још за младости; пријатељујући испрва с Вуком, писаше он и стихословисаше леио срнски. За доказ тому ено његових песама и прилога у Вуковим »Даницама« и т. д. И овом приликом је згодно, да изреком поменемо, како је баш он главом исти Јован Хаџић, највећи сунарник Вуков, пристао године 1866. с јесени, иосле дужег обавештења: да се у српској великој гимпазији Новосадској предаје језик ерпски по Даничићу и Вуку а стари словенски по Миклошићу, Матица Српска, први законик Срб и ј и — на с р п с к а велика г и м н а з и ј а Н овосадска — три су лепа и дуговечиа споменика родољубивом Јовану Хаџићу — Милошу Светићу. Те саопштавајући ево ове му белешке автобиографијске, мислили смо, дајечасинрилика, додати ово и оволико у спомен тим лепим заслугама X а џ и ћ е в и м , по оиој латинској узречици: вииш о и Јие — сваком своје!