Stražilovo

1553

СТРАЖИЛОВО

1554

зик има доста сличности са латинским, игга више слабо и има разлике. И он је некад свршио три „гимнавијума", ал онда су три више вредила, него сад хнест. Комесар је на то са неким особитим поносом погледао у младога попу, кога је држао за ученијег; у пола је зажмурио, насмешио се са самопоуздањем, па како се попа све једнако смејао, почео је мудати неке латинске речи; али како му ниједна клета пословида тога класичнога народа не паде на намет, потапше младога попу незграино по раменима, па са оним истим изразом на лицу рече: „Да, тако је то, Шивћчзвшп!" Том титулом хтео је доказати, да заиста разуме латински. Иначе је он и старог и младог нопу титулисао са „рано моја." Ноп-Милош га је увек пецкао, и поносити комесар тешко би му то био опростио; али пред духовним очима увек су му лебдили као неки надземни идејали: рампаш, комовица и шљивовица поп-Стевина. То га је одушевљавало на стрпљење, те је све за шалу примао. Поп-Милош рече у шали: „Ја не знам мађарски, па ..." „Па учите, рано моја", упаде му у реч комесар, „ви сте још млада." „Можда ћу га и научити", одговори поп-Милош смејући се, „ал како га још не знам, не могу нресудити, је ли то језик мек, је ли по благогласију налик на латински, ал се добро сећам, како је говорио мој стари директор Јова. Знао је тај латински, као сви римски књижевници и песници заједно, а и мађарски није мање знао, него што зна господин комесар латински (ту се комесар насмеши и направи врло глупо лице.) Ево овако је успоређивао разне језике; кад ко говори латински, чини ти се, млеко му тече из уста, кад говори немачки, изгледа, као кад се окреће точак без наплотака, а мађарски, као да пањеве изваљује из уста." „Ха ха, ха!" смејао се пуста-комесар тако јако, да се чак петао у авлији поплашио и закокотао. „Ха, ха, ха, тај ваш професор бил' тако велик обешенак, как' ви, рано. И ми смо, изе, имали један професор," поче комесар једнако силом смејући се . . но поп Милош прекиде комесара, понудивши га, да попију с кнезом по једну чашу вина, јер је већ напред знао, да ће комесар приповедати своју стару ириповетку: „како је имал један професор, који није имал ни једну браду, па је долазил у школу пијан, па опи, дјаци, се ухвате у коло, па играју око њега, а он се смеје и суче бркове." Комесар се једнако силом пријатно смепшо, али лице му је изгледало поред свег тог доста кисело. Он се диже да иде.

Ноп-Стева га је задржавао. Незадовољне погледе бацао је на иоп-Милоша, а у себи се једио, тато је овај тако лакомислен, те вређа човека, који му може бити на руци. Комесар је пошао, али је опет засгао, да прво на тенане запали лулу и попије још једну чашу доброг попиног вина. Затим се рукује са домаћином и са осталима, затресе им сваком јуначки руку, поклони се па пође. Попа Стева га испрати и замоли га у авлији, да оде солгабирову и да му говори за онај њихов посао. (Ту је поп-Стева мислио државну припомоћ, јер Сумраковачка парохија била је доста слаба.) Комесар диже главу, мете прст на чело, као да нешто крунно мисли, па погледа поп-Стеву са неке висине. „А, ви добра хазафи, кажем њему све. Он мој пријатељ, све ме слуша, штогод оћем." Попа понизно климне главом, а комесар оде у крупним корацима. Корачао је, а чинило му се, да се земља гиба под његовим ногама. И поп-Милош је отишао, а попСтева се разговарао са кнезом о сутрашњо.ј скупштини. „Какво је расположење у селу? Хоћемо ли у скупштини продрти?" запита попа са сумњивим ногледом кнеза. „Та оно, има их доста незадовољних," одговори кнез, „али ти већином нису скупштинари; гледаћемо, да лепим обрлатимо коловође, само да ћуте. Али баш ако и рекне когод тато противно, надгласаћемо их. Све ћемо учинити, да дођете до свога, као што је и право. Доста сте се патили и таворили. Ви нас, касти, поштено служите, па треба и ми поштено да вас плаћамо." „Тако и треба, кнеже." Попа и кнез куцнуше се. „Него, знате шта још," настави кнез. „Ја сам нетато мислио, да вам сазидамо парохијалну кућу и да зидамо нову таколу. Увиђам и ја, да је поп-Милота имао нраво, кад је оно преклане то предлагао. Баш ми ономад вели нотарош: ијабих рек'о, Иво, да би требало зидати нову школу и парохијалну кућу. Видиш, сва се места око иас дижу, само наше село хоће да остане најружније. Треба људима показати пример, па зидати лепе куће. Треба село нолепшавати. Тако је, рекоше сви, тато се ту десише, и ми поглавари закључимо, да се зида школа и парохијална кућа". Иопи нешто севне кроз главу, а лице му се засветли од радости. У ту кућу ће сместити капетана, за кога ће удати своју кћер, јер парохијални дом ирипада старијем пароху.