Stražilovo

В Р. 1.

СТРАЛШЛОВО

9

мена протекло од мог првог познанства са њом до овог другог писма! И како је то златно доба испреплетано драгим успоменама. а целу ту бајну слику крунише слика првог сусрета, првог познанства! То беше на беседи, коју је онда приредио школски одбор на св. Саву. Бејах очаран, кад је угледах међу њеним другама, чисту, светлу и веселу. У њеним паметним и као језеро бистрим очима огледагае се богатство њене чисте и невине душе. Од то доба прогало је доста времена. Ја сам се често пута у сличним приликама виђао са њом, и тада — немадох шта крити — хтедох јој ватреним речима исповедити своју љубав, али ипак, покрај свега пламена, који ме онда сагореваше, реч, којом јој хтедох исповедити љубав своју, смрзавала се на мојим уснама. Ја јој напослетку напишем писмо. У каквом сам се стању тада налазио, најбоље ће знати они, који ту, како да рекнем, грозницу, крстигае са именом љубави! И напослетку ова радост сада, коју не могу речма представити! .... Морам ићи, морам ма куд изаћи! У овој ми је соби тако загушљиво, а мени би требало ваздуха за груди и простора за моје идеале, (полази

0 понож

па с-тане). Али, шта се наврзао овај Цифрић. Чисто ми је дошло да му главу разбијем. Увек се у оваким приликама нађе покаква хуља, да нашкоди поштеном човеку. Али — избацићу га из седла! Него сад идем у кафану код „спаваћивог лава", тамо некако, кад сам у шкрипу, боље размислим. Него чекај! Мајстор Макса а и практикант ЈЈеја канда рекоше, да ће бити некакав збор, и то чини ми се баш код „спаваћивог лава". Лепо би ми ишло, да наиђем тамо на какав политични збор, па још противу чике! Али не, не може бити ! Мора да сам пречуо ! Тамо досада не беше никад политичког збора. 0.бично се састајали код „Пеле роде". Свеједно, заобићићу око суда, да ме не спазе, па — данас и онако морам бити болестан. — Отићићу код мог „спаваћивог лава", да му само шанем на уво: „она ме воли". Та једна реч, чини ми се, кадра ће бити, да га пробуди из мртвила —• а ако застанем тамо какав збор, умаћићу ! Иећу му ништа говорити, оставићу га, нека спава. А сад — збогом, ти моје блажено уточиште! (излази). (Завеса пада.) (Наставиће се).

ежи харт Ја на мом столу, Пером сам у руци: Иема пјесме, нема мира Мојој јадној муци. Мјесец сјаје; рајским лицем Лудо ми се смије; Он зна можда, да у мени Ноћас нјесме није. Ој мјесече! Твом блаженству Нема нигда сврхе; Ти си надут кб канопик Католичке цркве. Ти си надут; па не мислига, Да се живит мора: Тајна сила тебе води 11о царству простора;

Тебе води, ка' гато баба Води лудо д'јете; Сваки дан ти трбух расте С беспослице свете. На шта мислига? Срећа твоја, Ти памети немаш: Ка' остали рајски створи На небу зијеваш. Али овдје на земљици Други адет влада, И ко неће да с' покори, Тај треба да страда. На и мени овај адет Баш по вољи није; Зато срце нема мира, Нит се лице смије;

Зато треба да с' утоиим У море тагатииа, И да вагшм плачним гласом: Вина! Вина! Випа!

,1осмп Бсрса.