Stražilovo

Б р . 7.

СТРАЖИЛОВО

99

->Боже мој!« шзвија се баба Тина. »Тек тако ми дошло! Знаш, стара сам па ти ја речима час у десно час у лево! — Него шта ти то клопара по кухињи?« »Пацови. Шта нисам чинила па не могу да их потаманим.« »А што мене не питаш? Даћу ти ја прашак па га поспи по сланини и метни сланину на рупу. Пацови лакоми појешће и поцркаће.« »Е баш ми га допеси, да се једаред оиростим тога гада.« »Ево имам мало и овде,« и она извади замотуљак од хартије. »Само га добро чувај! Може се, знаш, нехотице каква несрећа догодити.« И баба Тина онет онако чудновато погледа Персу, а Персу опет подиђоше мрави. Перса нрими хартију и осети. да је жеже као жива жеравица. »Сачувај боже, да то човек поједе!« опомиње је баба Тина. »Издахнуо би у страшним мукама! — Али ја засела а ето се смркло. Идем. Лаку иоћ, Персо!« И она одгегуца. Перса јој није ни вратила лаку ноћ. Замислила се. Чврсто је стисла ону страшну хартијицу .. Већ се било сасвим смркло, кад се она из мисли тргла. Окрете се по кухињи и нађе комадић сланине. Пажљиво одмота хартијицу па поспе опај жућкасти нрах но сланини и хтеде да га баци пацовима на рупу. У тај мах отворише се авлијска врата. »Ти мораш свратити!« чује она глас свога пијаног мужа. »Хоћу да пијемо сад код мене, као оно код тебе — хе, хе!« »Није томе доба!« чује она други глас, а не зна, чији. »Овде сам ја госа!« Нерса махне сланину а хартију стрпа у цеп па ће у ходник. »Пали свећу, Персо!« дере се Акса на прагу. Перса брже иослуша и спрам свеће нозна Јоцу Ерпиног. »Тако! Хајде Јоцо у собу, а ти узми бокал па донеси вина — пун бокал! Само жури, жедни смо!« Оде Перса ио виио. »Доста је, бога ти, било пића! Куда ћеш већ да га сипаш па још на гладно срце?«

Бајаги одвраћа га Јоца а овамо понио би и цртало. Њему се осладио овај бекријашки живот иа се пришио уз Аксу, јер Акса мора да за њега плаћа још од оне сведоџбе пред судом. »Немај бриге — биће и вечере!« И Акса оде у кухињу. Не може да нађе ништа за јело. Једва смотри комадић сланине па орману. »Друго нема! Ирожваћи мало, док се не врати Перса, да нам снреми вечеру.« »Ја ти баш слабо марим за сланину,» мршти се Јоца, јер зна, да у Аксе има пуна авлија живине. »А ти чекај ! Ја сам ти гладан као курјак.« И Акса се наклопи. »Ама узми један залогај, да видиш, како је слатка!« »Па баш дај ми један режањ!« У том ето ти Персе На први поглед познала је сланину и у мало не исиусти бокал. »А што си се ту укипила? Дај то вино паиди кољи живину и спраљај вечеру ако ниси рада, да буде батина као кише!« нродере се на њу Акса. Перса хтеде говорити, опоменути га. Издао је глас иа неће реч преко усана. Она приђе к столу. а клецају јој колена. Пружи бокал, а дркћу јој руке. »Ш та си се поплашила?« и глас у Аксе као да беше мало лакши. »Хајде гледај вечеру, нећу те тући! Срамота је иред гостом. Кад гост оде, видићемо!« И Акса се накосно насмеје. Перса изађе у авлију. Како је ухватила нар живине, како је уредила и скувала, шта ли је после било, сама није знала. Члнило јој се, да за све то време није била при свести. Дошла је себи тек око неко доба ноћи, кад се Јоца пијан трештен одљуљао кући. Акса се извалио иа кревет и како легао, тако и захркао. Легла је и сама, али иије могла свести очију. Све јој је неки злурад глас шапутао: од тога би човек издахнуо у страшним мукама! Неки невидовни судија оптуживао ју је. Она се бранила. »Нисам крива! Спремила сам сланину пацовима. Шта могу, што је он поједе? Јесам