Stražilovo

148

СТРАЖИЛОВО

Б р . 10.

Десла. (бесно) Ни корака! Лна. (застане пренеражено) За ИМв Бога, ШТа ти је? Деспа. Јога нитага, змијо! Ха, ха, ха! Ана. (као горе) Змија ! Ја! Деспа. Да, змија! Што допузи амо подмукло, да уграбига оно, гато није твоје — да ме покрадега! Ана. Ја тебе да иокрадем?! Деспа. Јест, да ме покрадега! — Зар ми не иреоте и не украде мало час мога заручника? Ана. (изненађено) Шта збориш ти ? — Твога заручника! Деспа. Јесте, заручника, кога најзад бејах изабрала, за кога ми и отац свој пристанак даде. Ана. (као изван себе од чуда). Немању! Зар је Немања твој заручник ? ! Деспа. Мој заручник, кога ми ти примамити хтеде. Али си се преварила. Заборавила си, ко је Деспа! Заборавила си, да краљева пратња, да сва властела двора Радосављевог стрепи од Деспе и слуша је као Бога! А да не посумњага у то, одмах ћу те уверити. (Лунне у руке, влаетелин и вођ краљевих перјаника појави ее у дну.) Ана. (упдашено) Тако ти Бога, гата значи то? Деспа. Шта значи? — Значи, да Деспа не трпи, да јој се ко плете у њене послове. Значи, да хоћу снагом своје моћи да збригаем тај сићугани трунак, што паде на пут мојој срећи! (Стражи) Ухватите је! (Војници пођу Ани да је ухвате.) Ана. (у највећем сграху) Натраг! Марија! У помоћ! У помоћ ! ДеСПа. (пакосно се насмеје и гледа је ирезриво) ЈЗиЧИ само, вичи! Узалуд ти је све. И она је већ у сигурним рукама. Шо-ђи) Је ли извргаено? Вођ. Као гато си заповедила, светла књегињице! Деспа. Јеси ли се побринуо за све? Вор. За све. Двор је подалеко, стража поуздана, нико живи сметати не може. Деспа. Добро. — Ову девојку и њену пратиљу одмах у највећој тајности у град Рибницу. Баците их тамо у тамницу, сваку за се. Градски заповедник и ти главом ми јамчите. Ана. (која је с највећим страхом то слушала, молећи деспу) Деспо! Деспо! Шта си наумила ? Шта чинига то? Заборављага, ко сам. Деспа. Знам, ко си, па за то и чиним! Ана. (у очајању) 0, Можс, љуто ди ме казнига,

гато дођох амо! Али не, не, то није могуће! Деспо! Ти ниси заборавила, да сам ја гогаћа краљева! Ти не ћега погазити светињу нагаих обичаја. Ти не можеш заборавити, да смо од једне крви, једнога дома! Деспа. Узалуд трошиш речи. Ана. Шта ти скривих тако страшно, да ми тамницу спремага? Зар је то кривица, гато љубим Немању? Велига, да ти је заручник, да те је и светли краљ њему обећао, а мене окривљујега, да ти га отимам ... И најзад, гата ће ти човек, који те не љуби, који другу љуби, и којој се мало час закле на вечиту верност? А Немања је витез, који не кргаи своје заклетве! ДеСПа. (као змијом уједена цикне) Баш За ТО Тв И уклањам; кад тебе не буде, мени ће се привоДеТИ. (Зграби је за руку и повуче је напред) А Зар Т 'И мислиш, да ја тражим љубави? Да ми је до тога стало, погала бих за Првогаа,*) који ме обожава. Али не! То није врхунац жеља Деспиних! — Ја хоћу са свим негато друго, о чему твоја детињаста луда глава и не сања! Ја хоћу круну! Апа. Ти хоћега круну! На част ти све круне овога света. Моја дугаа само њега игате, само њега тражи! Деспа. Али бага њега не дам! Од њега зависе моје жеље, за то ти га и узимам! Доста бегае збора — водите је! (Војници пођу Ани.) Ана. Не чипи то, тако ти сестринства, тако ти старости оца мога! Тако ти живога Бога! (клекне пред њу) Ево те клечећи преклињем . . . смилуј се! Дес-па. Нема милости! Зар теби милост, а себе да убијем?! (гордо) А гато клечига преда мном, тако ти и приличи иред краљевом ћерком, коју чека круна краљевска! Ана (скочи укређена до живца). Шта, Зар МСНП ово приличи? Мепи, кћери независнога кнеза Драгогаа, чији понос и господство познаје цело Српство! Ја само клекох нред сестром, а ти сестринско срце газига ногама! Па нека ! Јадни, ОХОЛИ, завидљиви створе ! . . . (у највећем узбуђеау) Па згази ме! Смрви ме као црва! Попи сву моју крв, игачупај моје срце и размрви га твојим зубима, крволочна тигрице! Ана тврдо верује у чисту, узвшпену и свету љубав Немањину и у пуном уверењу, да ће је гатитити *) II рв ош је старији брат Немањин, који јагсо воли Деспу, и мислећи, да н>у воли Немања, ради иротив њега и хоће да му по што но то дође главе. — Уредн.