Stražilovo

Б Р. 10.

СТРАЖИЛОВО

151

Пише он Иди, да је готов доћи њојзи, али не може кроз шуме — кад су у варогаи ; него, ако нема ништа против, доћи ће ноћу. Нек она одреди час. Ида није дуго одговорила на то писмо; једила сенатог „неснретног љубавника". Она у ошпте целу ствар није узела са шаљиве стране. Кад је постала удовица, бацила се на романе а ти је тако занеше, да је све једнако мислила на „романтичке догађаје". Симина је писма схватила са свим озбиљно, само јој беше криво, што је стар и сед, а она је сањала о младићима, који ће учинити стотину будалаштина, 0 КНЕЗУ РАСПРАВЉА (На< II. Цар Стефан умрво је 20. Дец. 1355. г. „остакнв к е л н к V жалосп. н пдду !, сркскон јјсмлн ," (Шаф. Летописи 54.) а син му, „прекрасни Урош" цар преставио се 4. Дец. 1371. г. „конћуну ждлостк ^емлн срквскон остакнкћ" (Ја^с, Аппа1еп р. 108.); за тих 16 година између смрти првог и последњег цара српског где је боравио и шта је радио кнез Лазар? У житијама његовим и српским летописима нема о том никаквог помена; од три грчка кроничара из XV. века: Дуке, Франца и Хакокондила, спомиње овај последњи нешто о Лазару, али и то нешто није скоро ништа; исто тако не налази се ни у животописцу сина Лазарева, Деспота Стефана, ништа, што би се на Лазара у овом периоду живота његова односило; најпосле ни у повељама или листинама цара Уроша, осим једне једине, не спомиње се ни име кнеза Лазара, па нема из тога доба ни натписа или записа каквог, у којем би Лазар поменут био; па и оно, што патријарх у животу цара Уроша каже, да је царСтефан дао Лазару кнештво у Босни, и да је кнез Лазар после г. 1371. позван из Босне, не може се из разлога у првом одељку наведенога у обзир узети. Шта нам дакле осим поменуте једине листине Урошеве још остаје, откуд би се што о кнезу Лазару после 1355. а прије 1371. дознати могло? Остаје нам Дубровачка архива и Лукаревићеви анали и Орбинова историја о царству Словина. Па да нам се бар она једина Урошева листина, у којој се кнез Лазар спомиње, у изворнику сачувала! Но и то није, већ у неком талијанском преводу. Листина је та повеља, којом цар Урош на реци под Скадром потврђује граду Котору привилеђије, које су му пређашњи краљеви српски и цар Стефан дали; а потврђује их, договоривши се са царскпм збором, с патријархом и епископима срп-

само да дођу до ње. Идеал свију љубавника беше .јој пак Освалд Штајн, и било је часова, кад се баш за иста држала за Мелиту. Но годинице пролазе а Освалда никако — за то се и упустила у преписку са Симом, хотећи ипак ту прилику да употреби, да бар како-тако оствари своје сањарије. Али невешта и баш незграпна писма Симина расанише је: она је дошла до убеђења, да би ипак најбоље било, да се — уда; само да Сима ијоле има појезије. Но, можда ће се дотерати. (Свршиће се.) ЛА8АРУ. И. Р У В 1 Р А Ц. .вак.) ским и с властели, међу којима се поименце спомиње: Воихна ћесар, челник Вукашин, кнез Лазар (Соп1е Ра-гаго), војвода Мирко, Радич Бранковић, Никола жупан, и Радослав Хлапен. Ту је повељу писао Вукосав г. 1355. Не може бити сумње о том, да је цар Урош потврдио привилеђије Которској општини од српске господе дане; али ни једна од тих Которских листина није дошла до нас у ориђиналу, но све су или преписи или преводи на латинском или талијанском језику; и ја држ,им, да су ти сви преписи и преводи мање више прерађивани, интерполирани и дотеривани ради извесне сврхе, коју су КотораниЛатиниии тим преиначивањем и уметањем постићи хтели. Рлавна је цел Которанима при том била, да добију у листинама тим доказе, да су Аранђелову цркву на Превлаци у Боци Которској, у којој је св. Сава, први архијепископ српски, са својим братом, првим венчаним краљем српским, око г. 1221—1223. поставио српског јепископа за Зету и Зетско приморје, — Которани градили и опет понављали, и да је по томе црква та са земљама, које јој припадају, и добрима вазда призната властитост Которске господе била. II ово, гато рекох за Которске листине, у опгате важи и за поменуту Урошеву повељу, која јеу Раду југославенске Академије I. 146. приопштена. И те је листине текст, или мериторна одредба у њој, интерполират или искварен, и то по свој прилици у првој половини XV. века, кад су Млечани били господари у Зетском приморју и у Боци Которској; али да је она посве лажна и измишљена, не могу казати, и даље мислим, да се кварење то није дотакло и имена властелина, који су присутни били при чину нотврђења поменутих повеља од стране цара Уроша. У талијанском преводу те листине стоји, да је