Stražilovo

220

Б Р. 14.

УСПОНЕНА НА ПОКОЈНОГ ПРИЈАТЕЉА.

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА. (Наставак.)

»а би се пак видело, какав је Коста и у оно доба био вештак у дикцији дијалога и у тесању стихова, саопштићемо овде почетак друге глуме, „Освете", т. ј. саоппггићемо онолико, колико се од исте у целости затекло. Из овога, што ћемо саопштити, моћи ће се назрети и врло фини заилет те недовршене шаљиве игре. Ево те глуме: 0 0 В Е Т А. ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ ЧИНУ. ОСОБЕ: Милан 1 Марија I М У Ж и жена ПОЈАВА ПРВА. Марија (долази под маском из велике дворане, у којој се игра; мотрећи на све стране, скида маску). Сад ће бити десет — сада мора доћи! Да ми се је само одржати моћи! Познати ме не ће, о том сумње нема, Јер сам увијена, маскирана ве'ма. Глас променит' умем, претварат' се знадем, Свако женско својство потпуно имадем! Е, треба ли више, зар то није доста, Да преведем лако жедног преко моста ? .. . Ма се опет бојим — може да ме позна, Да с' увређен нађе, кад намеру дозна. . . . Па кад се расрди ? .. . Грдне ли несреће! Зар да не помогне женско красноречје? Зар је тако страшно, кад се жена млада 0 верности мужа уверити рада? Кад му жена пише, да га нека чека, Која ће га нежно љубити до века, Која пламом гори, само да га види, Ма која се за сад потписати с-тиди? На кад место оте пламтеће лепоте Дође увијена сопствена му жена? .... Само она може учинити тако, Која воли право, која љуби јако ! А што ми је љубав заслепила очи, То о снази њеној баш таман сведочи! Ма, пст! Ево иде — држ' се сада, Маро ! Претварат' се лако, то је штогод старо. (Метне маску) ПОЈАВА ДГУГА. Милан под маском говори за себе : Аха! ту је веће! Ао, Маро моја, 1'ђаво те крије ота маска твоја! (Гласно, Уверени буд'те, дм ми ј' жао јако, Што несрећу имам закаснити тако. Марија. Богме лено није, ал' ви добро знате Каквог слабог судца пред собом имате. Милан. Не хотећи казнит', казнити се може, —

Праштајући тако, казни се још строже А шта с' вама чини? .. . Марија. Доста веће тога, Нејте речма чупат' рану срца мога. Ах! ја добро знадем, да је судба клета Одредила мени трпет' овог света, Трпет' бо'ме јако, кол'ко с' трпет' може, Па свенути за тим — ох, боже! ох, боже! Милан. Немојте се срдит', ако ми је чудо, Да поступа с вама судба тако худо, Јер к'о млада, лепа, имајући свашта, На шта би се могли потужити ? — На шта. ? Марија. На шта? Зар то није умрет', свиснути од јада, Гледећ' како са мном поступате сада? Милан. Опростите, ал' ја — заклињем се богу, Из тог целог ништа разумет' не могу! Марија (с аФектацијом). То је смртни удар, што сте м' могли дати, Не разумет' ништа? ... Е, сад ћете знати! (За себе) Ако то одржи, тад' сам уверена, Да му ј' преко свега најмилија жена. (Гласно.) Зар то нису јади, млада, лепа бити, 11з без ике наде другога љубити! Газећ' женска стида, ломећ' гордост моју Просјачити клечећ' срце, љубав твоју ? ... Ох! камена стено! рећи се не море, У мојима груд'ма какав пламен горе! Милан. Опростите — ма већ сад ће дванајст бити, Па ја . . . Марија (тужно). Знам већ, знам ја — зкени вам се хити! Ох! проклета жено, што ми драгог оте, Зар се, пустахинко, не плашиш грехоте? Ал' тако ми бога, док узбуде мене ... Милан. Ако бога знате, ман'те ми се жене! Јер кад за н>у чујем — да ме враг однесе, Кожа ми се јежи, душа ми се тресе! Марија (изненађеиа и збуњена). Шта? Шта? Шта сте рекли? Милан (не слушајући). Еј, да камо среће, Ка' што лежи болна, да се дигнут' не ће! Марија (сва дрхћући). Шта ?.. Милан (не слушајући). Срце би моје, да те куге није, Пред свим светом љуб'ло, што сад љубећ' крије! (Д1рене се.)