Stražilovo

Б р . 14.

СТРАЖИЛОВО

221

Ма опрост'те, морам сад вас оставити, Јере ми се хити драгу загрлити, А кад драга чека с осмехом на усти, Спора су и крила соколова пусти. Слуга сам пониван! ПОЈАВА ТРЕћА. Марија (скинувши маску). Шта? Шта се то збидо? Је ли то на јави, или ми се снило ? Он да другу љуби ? ... Ох, боже! Ох, боже! Та је л' то могуће, да л' то бити може?!.. . (Жалосно). Аох, клете шале — заслепи ми очи, •м.1 Л'ЛЛАу1Х.

ОЦЕНЕ И НРИПОВЕТКЕ МИЛ0РАДА II. ШАПЧАНИНА. Књита аета. — Издање књижаре и штампарије браће М. Поповића у Новом Саду 1887.

Приповетке омиљепог приноведача Шапчанина почеле се у збирку скупљати још пре десетак година. Родине 1877. изашла је у издању браће Јовановића у Панчеву прва књига са десет красних приповетчица; друга је књига опет у издању браће Јовановића у Панчеву угледала света на две године после прве, дакле 1879.; та је књига приказана Јовану БошковиИу а у њој је свега шест приповедака; у трећој је књизи путопис из године 1877. и 1878. „С Дрине на Нишаву" а књига је та изашла исте године, кад и друга; четврту књигу, у којој је историјска приповетка „Хасан-ага", издала је књижара Велимира Валожића у Београду; на тој књизи није назиачена година, кад је изашла, но колико се сећамо, биће томе добрих пет година. — Сад се ево латила књижара браће М. Поповића те издала новијих пет приповедака Шапчанинових. Издање ово Новосадско куд и камо заостаје иза издања Панчевских и Веоградских и што се тиче облика и брижљивости у изради. Штампарских погрешака, и то доста и таквих, које смисао преокрећу, има колико не треба а две три ствари одају, да прештампавање тих приповедака из листова, у којима су најпре саопштене биле, није руковођено, рекли бисмо, доста рацијонално. Прво и прво држимо да је требало у оном „Где је што" напоменути, кад је коју приповетку писац написао, као што стоји у првој и другој књизи. Овако морамо помислити, да је ред, којим у овој књизи једна приповетка за другом долази, мање више случајан или самовољан. „Монаха ђенадија" н. пр. саопштио је писац у Веоградској „Србадији" године

Само да још боље видим у слеггоћи ! (Пренувши се на једаред). Ма што да ја јадам? Аох, луде мене! К'о да с' због тог икад јадовале жене! Зар ја нисам лепа, зар сам мртва веће! Зар се и за мене нико наћи не ће ? Јоште има жена толико памети, Да с.е ка' што треба знаде да освети ; Освет'ћу се, бо'ме, та жена сам зато, А освета ј' лепа: л>убазника јато! Толико је само изведена та шаљива игра, којој је иредмет тако занимљив, да је заиста достојан обраде. (Наставиће се.)

ПРИКАЗИ. 1881. а „Сат" у Бечкој „Српској Зори" на годину дана раније, па ипак је у овој збирци „Монах ђенадије" на првом а „Сат" тек на четвртом месту. Исто је тако и са „Двадесет шестим" и са „Поремећеним планом"; прва је од те две приповетке изашла у „Отаџбини" 1883. а друга у Београдској „Србадији" 1882. па ипак ова старија у овој збирци долази тек иза оне новије. Непажња та при редакцији крива је, те нам је и на страни 171. и на 183. у примедби разложено, да је „Кленак село у Срему. према Шапцу". Оно је истина, да је та примедба у две засебне приче казана али је тек у једној истој збирци излишно то понављање. Иа у метању застарелих речи под „козије ноге" нема нимало консеквенције. Где писац калуђерима у уста меће црквенословенске речи, ту нема свуда места „козијим ногама", јер калуђер те речи не говори иронично. На другим опет местима у рефлексијама самог писца, који те речи не може озбиљно узимати, нема „козијих ногу", да речима даду карактер шаљиве експекторације. Све то, може ко рећи, ситнице су, но ми их нисмо могли превидити и нрећутати, па ма нам се пребацило и цепидлачење. Искрено да кажемо, издавачки шлендријан у нас већ је одиста догрдио, а кад се издају дела овакве књижевне вредности, као тпто су приповетке једног Шапчанина, ту треба да буде све без и најмање замерке. Изгубили смо се у замерању нехатости издавача те ево једва да доспемо рећи коју и о приповеткама самим. Да се о њима даје много говорити — та добро што је и честито, само се хвали ! — не бисмо се ни упустили били у оне замерке, не би нам, признајемо, оно све ни у очи било упало. Но баш зато, што су нам те „ситне" ствари мутиле уживање при читању тих особено леиих нрииоведака, морали смо