Stražilovo

216

СТРАЖИЛОВО

Б р . 14.

ДУМ АНТОН КАЗАЛИ.

одине 1541. подиже војну цар Карло V. преко мора на Алђир. У томе бродовљу било је и Дубровачкијех бродова. Тек што је стигло нод Адђир, учиње жестока бура. Више од сто и тридесет бродова ту пропаде, а војска што се у море не утопи, то паде у руке црнцима. Тако међу њима иста судба допаде и многе Дубровчане. Отуд Т р иста Вицах Удовицах, драмски спјев Казалијев, ђе улазе осим удовица један старац, један пјесник. један иностранац, један мудрољуб, старица, ђевојчица, слијепац, свештеник, свесумник и још које лице споредно. Све ове особе говоре са свога становишта о тој несрећи. Ево, како једна удовица одговара на ћешење: Полаг моје куће рођен Прије годишта пет, Дан без њега не знам прођен, Од кад виђох свјет. Он проводич св'јех игара Ја једина бих. Мјесто браће и сестара Он ми би за свих! Љубави ме он обвије Како уздахом, Мојим путем рај посије Сведе погледом. Не радости у животу, Да без њега знам! Не ичеса, чем љепоту Не створи ми сам! Ако мисо у памети, У устима глас, Ако срдце к Богу лети, Његов дар је вас! Заборави! Заборави! Час кад буде доћ, Да с' од тјела дух растави, Ни тад нећу моћ ! Чујмо, што ђевојчица заљубљена одговара удовицама: Сви су потамнили небески кругови, Који не сјају ми његовом светлости, По дубокој ведрини ми плови Вир живота и вир угодности. Моз ми се завије, срдце у прсима Рад ишчекивања страшно ми трепеће, Радост за ме сцрављена над свима

од л. томлновита. (Наставак.) Необуздно дух и тјело креће. А својом сладошћу да ме опоји! Што мами надањем да будем ћућети! Нећућенство да ме не освоји, Мним у тему да ми је умрјети! Би сте ј' окусили — што вам се догоди? Радост превелика? — Ал приповједива! Свака о њој говорит доходи Свака за њој остала је жива... А мени, што би ми? — Ухвање само ми Може поновити, ну с тим ми одкрије, Да што ухвах, горка смрт удоми Да сва радост под плочи ми гњије! Иза ње Пјесник овако завршује пјесму љуцком животу: Пријатељу, ако тако ... Честит вјечни сан! У младости спавај лако Нит се буди зван. Ту проћ свјета издајице Имаш плоче штит... Да ми је стећи крила птице И с тобоме бит! чј Чујмо и Гуслара, како сужањ цвили у тампици: Бисер-граде полаг сињег мора, У зб час те охолост забљешти, Да се здружиш гордим поглавицам, Гдје се људи таштој слави кољу! Ја јездећи на мору словинском Весело бих тебе поздрављао. А ти би ми на брјезим твојијем Ириказао моју браћу милу, Стару мајку и старога оца, Драгу селу и љубу избрану С малахнијем чедом у наручју, Да ме приме и Богу захвале. Које сада ти ми тјешиш молбом Грдном молбом, да ме забораве! Забораве драгог невољника Без утјехе људске ни божије. Да се види, како се даље овај спјев развија, павешћу још ово : Старац: Коли право и истинито Свједоче ти љета моја. Сред омразе и сред зноја Ја утопих, што ј' невино;