Stražilovo

Б Р. 14.

СТРАЖИЛОВО

217

Све утопих — ал обмана Остане ми прв'јех дана. Да ми живот не спомену Још дјетински памет ствара, Још ми сутра! наговара За сласт жеља, које вену. Сутра! Ту ми мисо врви! Сутра! — Сутра! Гроб и црви! Свесумник: Што је невино, кад се топи, Ниј' промјена? А обмане да приклопи Иста сјена! Свештеник: Јер је једна у створењу свему, Цигла једна за циглијех људи; Они је мислим свудара опрему, Та за једним непреставно бљуди. Како пчела иште у свачему Самог меда и за медом труди, Тако ова, ђегод се приближа, Једно иште: Угодност из крижа! Свеумник: Зашто тада гојимо ју? Зашто

Примамо ју, да нас свуда вара? Уништимо шчекивање ташто, Ке истини никад не одговара; Знали бисмо сви рођени, нашто Рађамо се без лаживих чара... Свештеник: Сила т' амо ил лукавство врви, Безухвање тамо. Гроб и црви! Свеумник: Тад што ј' живот? 7 Свештеник: Што и све створење: Низ очајства тамнећа се собом, У кпм често претварамо мњење, Варајућ се међ зибком и гробом, У ким често Удес је ХоЛење, А Усиље презива се Злобом. Многолично јавив нам, да сјемо Ниј' нам стана, да другог иштемо. Као што се види, философска посматрања, то је главно обиљежје овога спјева, у којем је довољно и човјечанског лирског и патриоцког ошјећања. (Свршићв се.)

0 КНЕЗУ РАСПРАВЉА (Насч Дотична места о кнезу Лазару у Орбиновој историји по иреводу г. Љ. Ковачевића (I исправа о цару Урошу у Веограду 1884.) гласе : „Било је тада рашке властеле, који иосле смрти цара Стефана хоћаху постати силнијим, него што дотле беху. У том броју беше деспот Вукашин и брат му Угљеша, — и кнез Војислав Војиновић. Њима је била поверена управа у најглавнијим крајевима царевине. Саветоваху цара неки његови врло верни људи, да затвори у тамницу деспота Вукашина, кнеза Војисаава и још неке и да области, којима они управљаху, преда на управу сиромашним племићима, који га воле и који су му верни. — Ове савете не само не послуша Урош цар, — него подиже оитужене још на веће части и достојанства. Тако деспоту Вукашину предаде многе области, па га чак и краљем назва. — До још випгег достојанства узвиси он кнеза Војислава Војиновића, оженив се његовом ћерју, пошто се развео с првом женом, ћерју Влајка, војводе Влашког. С тога у Урошевој царевини овлада велики неред: сваки се властелин поче старати и упињати, како би доспео до веће силе и не би потпадао под себи равне. Међу овима бегие најглавнији кнез Лазар, који

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. ,вак.) је ириграбио сву земљу на угарској сумеђи, која се зваше земља краља Стефана (т. ј. Драгутина), &а фгаК Ги ргтмра1е П Соп1;е Иагаго, сће шигро ШМа 1а 1;егга роа(;а а сопбт сН 1Јп§ат, сће 81 сћјатауа 1;егга <1е1 Ке 8(;е6то). Исго тако заузме и Никола Алтомановић крај, који је држао стриц му Војислав, који је мало пре (1363.) умр'о био. — На ове се угледаше и Балшини синови-Балшићи: Страцимир, ђурађ и Балша, зетски племићи, и заузеше обе Зете ; а ћесар Војихна са зетом Угљешом завлада целом покрајином, која се граничи Романијом (Грчком). Тако за не пуних десет година поменута четири власгелина поделе међу собом сву рашку (срнску) државу, и сваки је, још за живота царева, њих слушао и за господаре признавао. Краљ Вукашин изабра себи Приштину за престоницу и владаше свом околином. Његов брат Угљеша господовао је целом Романијом до Солуна (ћп'а 8а1отс1по), и Бером (Иа Уепа) и другим градовима. Балшићи имађаху горњу и дољњу Зету до Арбаније; а од међе босанске и сремске па све до Котора Никола Алтоманић. Лазар са својим зетом Вуком БранковиЛем владаше државом краља Стефана и целим П.о^унављем. (Е1;