Stražilovo

346

медијом писац „Самоубиства" наговестио своју драмску декаденцију. Није боља ни комедија ђјачинта Галине „ ДомаЛе свађе" ( ТјС ТзагиЉ 111 Јжш^Ка). Ова година, изгледа, неће личити старој, судећи но делима, која угледаше света за прва три месеца. Овај контраст инаугурисао је Иаоло Мантегаца својим делом : „Људски заноси " (Хе ев!;ав1 итапе), одакле је „Стражилово" донело у иреводу „Платонску љубав". Мантегаца је познат српском свету, истина више по гласу но ио преведеним делима, па је лако закључити, да и најновије његово дело заслужује општу пажњу. Дело обухвата 700 страна на обичном формату талијанских и француских издања, а подељено је у две књиге и у двадесет и два одељка. Ирвом је наслов: Ова је књига борба. У њему Мантегаца сипа картеч на све оне, „који у доброј или злој намери проклеше моје последње дело." Овде Мантегаца мисли на „ Људску љубав", које је дело претрпило жестоку критику, највише с тога, што се нисац спустио у најнижи слој људске покварености. „Нисам изазвао — пише Мантегаца — већ сам примио ову борбу: и то не борбу напада, него борбу одбране", а мало даље вели: „Кад сам ироучио животињску љубав код човека, зашто не бих покушао проучити и људски занос?" Да ли је у томе успео? Талијанска критика истина вели, да је ново дело Мантегацино „прави снев у прози", али му одриче свако дубље испитивање, сваку научну вредност. Тако „ Недељна конверсација и (Сопуегваитт с1е11а Ботетса), коју у Милану уређује фељтониста Леоне Фортис, нише, између осталога, ово: „Довољно је прочитати неколико одељака из ове књиге, па да се увиди, да је Мантегаца овде био: више уметник но физиолог, више песник но научник. Али, поред све поште, коју заслужује писац „ Неиознатог Бога„ Три Грације " и осталих славних дела, треба напоменути, да, држећи се више уметности него науке, Мантегаца се врло често баца у наручја реторици, која нам је тако досадна у делима идеалиста, романтичара и старошколаца. Томе се заиста не надасмо од једног позитивисте, од једног професора, од једног Паола Мантегаце!" Даље му се у истом листу замера, да се при писању о братинској, материнској, синовској и платонској љубави није ни најмање упустио у физиолошко испитивање. „Исписао је — вели поменути лист — неколико лепих страница, које су заоденуте величанственим фразама, које су иуне музике и свију реторских фигура; али Мантегаца није изнео: од куда-тај занос, који ли су покретачи таквог заноса и такве нсихолошке револуције, као што није ни забележио треиутак, облик, средство и деловање такових појава."

БР. 22.

Седамдесетгодишњи старац Верди био је недавно јунак дневног реда. Својом дивном музиком нодигао је страшну буру по свим крајевима Италије. Његов „Отело " није само музички приновак богатог талијанског оперског репертоара. Није само набрао старцукомпозитору нове славе, него је Вердијев „Отело" створио читаву своју књижевност. Ваљда нема веће књижаре, која није издала но неку књигу, у којој се говори о Вердију, Бојиту (писцу либрета), „Отелу" и Шекспиру, а да не говоримо о песмама, које том приликом поникоше. Ипак у целој тој — нека нам се не замери за израз! — отелској књижевности најважније је дело, које је у Милану издала књижара браће Тревеса под насловом: „ Вердн и Отело". Дело је 1п 1о§Но са илустрацијама, растурено је у 50.000 примерака, а уредили су га Уго Пешпи и Едмондо Ксименес. Нодељено је у четири главна дела: I. Вердијева биографија; II. Вердијева дела; III. Легенда о Отелу; IV'. Вердијев „Отело". Сваки од ових одељака врло је интересантан, али највише привлачи пажњу легенда о Отелу. Овде је скоро у целини штампана прича старог талијанског приповедача ђјан-Батисте ђиралди-Чинтија о млетачком црнцу. Ђјан- Батиста Ђиралди родио се у Фиренци, где је 1561. године штампао сто својих прича под грчким насловом: „ Екатонити ". Тада Шекспир беше тек навршио нрву годину. ђиралдијеве приче, у своје доба, публика је много читала, а последњи пут штампане су у Млецима 1008. год. У поменутој збирци налази се (седма по реду у трећој декади) прича о млетачком црнцу, која је великом енглеском трагичару послужила као темељ за трагедију „Отела". Из поменуте приче Шекспир није узео. само гатку, него и цео заплет, поједине карактере и ону величанствену сцену, где Отело дави Дездемону у постељи. 11а и код старог Фирентинског нриповедача главна се јунакиња зове Дездемона. Само је разлика у катастрофама. У талијанској причи Отело, пошто је удавио Дездемону, срушио је један део куће, који затрпа Дездемону, а он стаде викати у помоћ, те свет поверова, да је Дездемона жртва несрећног догађаја. Дело „Верди и Отело" украшено .је са 50 слика. На прво место долази велика Вердијева слика, поред које има још четири слике славног маестра из ранијег његовог доба. Ту је кућа Вердијева, црква, у којој се крстио, Вердијево позориште у Бусету, и четири слике из Вердијеве виле у Сант-Агати. Даље су слике: Бојита, Шекспира, капелника, скоро свију певача и певачица, који суделоваху у „Отелу", неколико сцена из опере „Отела", неколико слика из Млетака у XVI. столећу, међу којима и Дездемо-

СТРАЖИЛОВО